ПОЕЗИЈА је позив горења и изгарања, трајна повезаност за ломачу јереси. Песник је неопходан човеку, он је животни орган његове душе у миру и рату; без поезије би у смртни кам очајала искра потребна животу; песник је секретар друштва свих људи, али тајник који не чува, него открива тајне, и казујући их говори љубав једну једину за све - говорио је песник Оскар Давичо(1909-1989).

За Давича књижевна наука каже да је био песник језичких лавина и чудесних метафора, вулканског темперамента и енергије. Овог песника отпора, сукоба, буке и тамнице, аутора "Детињства", "Хане" и "Србије", заносила је и разносила дихотомија поезија-револуција.

Из штампе је управо изашао обиман Зборник о песничкој поетици Оскара Давича, у заједничком издању Института за књижевност и уметност и Библиотеке шабачке, који ће бити представљен у уторак.

Давичо је био члан најмлађе надреалистичке тројке, са Ђорђем Костићем и Ђорђем Јовановићем.

- Поезија Давича језички је изразито инвентивна. На почетку има једну надреалистичку авантуру, и нешто од тога надреалистичког остаје у њему до краја живота. Већ од почетка био је изразито отворен за социјалну димензију стварности, показивао тежњу да споји надреализам и социјални бунт. Социјална тематика била је иманентни део његовог протеста, надреалистичког незадовољства и побуне. После рата уводио је генерације младих и анонимних песника у књижевни живот, афирмисао Бранка Миљковића, Милована Данојлића, Драгана Колунджију... - каже за "Новости" професор Јован Делић, један од аутора и, уз Драгана Хамовића, један од уредника Зборника.

ДЕЧЈИ ЦРТЕЖИ У ЈЕСЕН, 1954. спазих, испред "Мажестика", Оскара Давича. Запути се, преко улице, и заустави се код Графичког колектива. Кретох за њим, и стадох, упоредо, пред излогом у коме су били поређани некакви дечји цртежи. Не обраћајући пажњу на мене, песник промрмља: "Па ја, у ствари, од сликарства разумем и волим једино дечје цртеже". Онда ме погледа: "Ми се познајемо... јеси ли почео да пишеш песме? (Рекао сам му, при првом сусрету, да се "спремам"; сећао се те необичне изјаве.) Извукох свежањ хартија из унутрашњег джепа ветровке и пружих му га. Он, с ногу, прелиста рукопис задржавајући се на неким строфама, и погледајући ме, искоса, као да нешто упоређује, или проверава. "Ово није лоше, ово уопште није лоше... Дај, прекуцај, па донеси, покрећемо нови часопис" - записао је Данојлић у Зборнику ову анегдоту.

Давичо, по Делићевом мишљењу, најбоље пева од тридесетих до средине шездесетих година 20. века. У том периоду је на страни поезије и револуције која наговештава промене.

- Као револуционар још није ушао у сукобе са поезијом, мада се ти сукоби с послератним модернистима наговештавају око националних вредности и око односа поезија-мит, односно косовско предање. У том периоду пише чувени есеј "Поезија и отпори", мотор је модернизма у књижевном животу. Определивши се касније за револуцију која то више није била, Давичо је ушао у сукоб са млађим, модерним песницима и нашао се на страни официјелне идеологије - наводи Делић.

За Давичово литерарно дело, по речима Светлане Шеатовић Димитријевић, књижевна критика се интересовала од педесетих до краја осамдесетих. После његове смрти, променом друштвених и политичких односа, сасвим пада у заборав. У последњих десетак година, Давичу се опет пружа пажња и објављена су три издања његових песама.

- Ако је човеку потребан песник као животодавни импулс, онда управо Давичова поезија и проза постају најбољи примери те насушне потребе, глади за вечношћу, како ће Давичо казати: уметност је вазда "гладна бескраја" и у тој глади за космичким и примарним остваривало се литерарно дело овог песника, авангардисте и револуционара - истиче ова ауторка.

Ту се може пронаћи и кључ за тумачење антологијске песме о бујној љубави према "колонијалној Хани", девојци "са зеницом од бибера, с прамењем од ваниље":

- Бунт и револуционарни агенси у друштвеном погледу синтетишу се са разорном еротиком, јаким љубавним и љубавничким силама које су, у исто време, и силе стварања и разорне, деструктивне, саморазарајуће снаге. Давичо пред читаоце "Хане" доноси оба надахнућа, друштвени и лични, интимни, песнички и људски порив који нам управо казује ту "једну љубав за све" - објашњава Светлана Шеатовић Димитријевић.

Целог живота Давичо је радио невероватним темпом. Устајао је око два сата ујутру и радио до осам, на брзину доручковао и враћао се за писаћи сто. Са писањем је настављао по подне, и тако свакога дана, и недељом и празником, а рукописе је носио чак и у лов...

Давичо је, по оцени Милована Данојлића, био одан борби зарад борбе, борби непрестаној, која је сама себи разлог, оправдање и циљ.

- Прва фаза Давичовог књижевног рада, прекидана робијањем и ратом, послератним новинарисањем (извештавање са Нирнбершког суђења и о Маркосовој герили) писањем сценарија и испуњавањем пригодних захтева, те почетним надреалистичким опитима, донела је у "Детињству", "Хани" и "Вишњи за зидом", неке од најбољих ствари које су обележиле то раздобље наше поезије. Прелазећи, са пуном посвећеношћу, на прозу, песник ће објавити свој први роман, о коме се у једном тренутку много говорило. "Песма" је одјекнула као бомба бачена у устајалу бару нашег споромислећег приповедања, отпорног на спољашње утицаје, па и на сам соцреализам, који није стигао код нас да се устали - каже Данојлић.

Давичо је, како се присећа Данојлић, стварао и умножавао непријатеље где год се за то указала прилика, укључујући и браћу по перу, а у политичкој елити, по природи њеног устројства, пријатеља није могао имати.

- Свађалица добре душе, раздражљиво дете које говори више од онога што мисли, и ружније од онога што осећа, побуњеник који је имао несрећу да присуствује остваривању младалачких идеала на неплодном тлу и са мањкавим људским материјалом. Остало му је једино да плива узводно, да сипа увреде не толико на адресу класних непријатеља, колико против устројства живота. Ударио је, голорук, на окружење, и оно му је вишеструко узвратило. Стекао је углед најомраженијег београдског писца - описао је Данојлић.