ПОСЛЕ серије текстова у нашем листу, који су донекле расветлили енигму Вуке Велимировић, из готово потпуног заборава причу о првој српској вајарки оживљавају и њени рођаци. „Новостима“ се ових дана јавила Ксенија Велимировић Јовановић, њена братаница.

- Вука је са мном радо причала насамо, није волела да нас прекидају. Једном приликом ми је рекла да је љубав његог живота био један Италијан. Можда је то био оперски певач ког је портретисала, али не знам да ли је био ожењен и шта је стајало на путу њиховој заједничкој срећи. Вероватно бих и сазнала да у собу није банула њена сестра Љубица, каже нам Ксенија Велимировић Јовановић, ћерка Вукиног брата Веље чији је портрет често излагала на париским изложбама. Уосталом, како сазнајемо из ове породичне приче, Веља је пре Другог светског рата био српски дипломата у Паризу па су брат и сестра били готово у свакодневном контакту. Често су поподневни чај пили у отменом кафеу који су држала браћа славне балерине Исидоре Данкан.

Захваљујући добронамерности Ксеније Велимировић Јовановић, њеним сећањима и делу наслеђа који се код ње затекао, слаже се мозаик који нам приближава значајну и заборављену српску вајарку.

У београдском стану Вукине братанице затичемо бисту Ксеније као девојчице, у фасцикли мноштво цртежа - портрета мале Кети, како јој је Вука тепала. Својој мезимици цртала је и стрипове са посветом „Мојој Кети“. О блискости брата и сестре сведоче и плакете са портретима Веље, које је Вука радила, али и његов савет сестри пре удаје!

- Брак тетке Вуке и грофа Лисјена де ла Мартинијера је у кући био табу тема. То се није смело ни помињати, а камоли нешто на ту тему распредати. Ипак, мајка ми је једном рекла да се Вељи Вукина идеја није ни најмање допала. Одговарао ју је и саветовао да Лисјен апсолутно није човек за њу, али о чему се ту радило нико поуздано не може чак ни да наслути. Извесно је једино да га Вука није послушала и да се удала - објашњава нам саговорница.

Сазнајемо и низ података о породици из које је поникла Вука, што је потом индиректно умногоме објашњава. Отац, прота Милош, је у башти имао метеоролошку станицу, али и базен са песком где су се деца играла, чак и вратило, јер је „у здравом телу, здрав дух“... Младо поколење је васпитано да воли Србију и да јој радом доприноси, делом слави.

- Мој отац Веља је пред Први светски рат тек матурирао и радио као учитељ у Куманову, да би скупио паре за студије, али је као ђак прешао Албанију. Четворо Вукине браће је прошло Албанију: Милорад, Милутин, Велимир и Александар. Александра - Сашу су Албанци убили и покрали. Узели су му и одело, а другови су га нашли мртвог и голог - открива Ксенија Велимировић Јовановић.

Вукин брат Борислав је у то време био директор Пастеровог института у Харкову и све је у породици помагао. Ипак, иако га је отац позвао, није дошао у ратом захваћену Србију („То је мог деду силно разочарало“). Љубица је била архитект, а Зорка је, како је описује Ксенија, била жртва фамилије, и није се удавала. Остала је позната као преводилац дела Тургењева, Чехова...

На бувљој пијаци пронађена писма (без коверти) великог српског сликара Уроша Предића (1857-1953) овој првој српској вајарки, као и недавно откривена свеска која сведочи о високом Вукином рејтингу на европској ликовној сцени, уз ово сведочење њене рођаке гради слику која недостаје култури Србије. Нико од домаћих историчара и теоретичара уметности није валоризовао дело Велимировићеве, није га стављао у контекст нашег ликовног стваралаштва, мада је она овде започела своју каријеру и јавно била присутна - ако ничим другим онда скулпторским композицијама на Врачарској банци породице Вељковић, донедавно здању које је користила турска амбасада.


МОША ПИЈАДЕ

ПОСЛЕ Другог светског рата Вука је у Србији била „демоде“. На наговор породице учествовала је на једном конкурсу за споменик победницима, али није прошла. Била је, по речима своје братанице - „спољни момак“. Покушавала је својим везама да спаси брата Милутина од стрељања, јер је био осуђен зато што је као лекар у Пироту помагао и победницима и пораженима.

Вука је отишла код Моше Пијаде који је с њом ишао од 1911. у Уметничко занатску школу и „крио се иза Вукиних леђа, јер није плаћао школарину“. Моша је „стајао као кип“ и тек кад је Вука пала на колена, обећао да ће јој спасити брата.


(У суботу: Пријатељства са Шаљапином и Џозефином Бекер)