МАЛА Ана желела је да крене што пре, да све види, сазна и осети. Никако није схватала зашто је мама и тата не пуштају да се попне степеницама, које јој се чине тако лепим и високим. Једнога дана кренула је ка њима. Стаде на први степеник, затим на други... Да ли да настави? А степенице ћуте и нуде: "Још само један". Ана закорачи, глава јој изрони из лишћа. Закорачи на облаке, около је све било празно. И лепо. Ходала је, ходала, била је већ девојка Ана, старица Ана! Око ње нигде више степеница. Само облаци.

Мала Ана, јунакиња из приче Зорана Радмиловића, није дочекала да постане старица. Ћерка легендарног глумца и Дине Рутић, књижевница и новинарка Ана Радмиловић преминула је изненада у 43. години, после тешке болести. Ову вест је на свом профилу на "Фејсбуку" објавила њена колегиница Вида Црнчевић Басара:

"Моја и наша драга и дивна Ана Радмиловић преминула је синоћ, 7. фебруара, пред поноћ. Волим је заувек."

Ана Радмиловић била је једна од оних личности које се роде познате. Њен живот сведочи да је то част, али и бреме са којим се треба носити. Говорила је да јој је у глуми очево име било отежавајућа околност, а у новинарству олакшица. Године младости провела је на Врачару и у Цавтату, завршила је Дванаесту београдску гимназију, студирала глуму у Новом Саду, где је дипломирала у класи Мире Бањац. Није, међутим, наставила да се бави глумом, већ новинарством и књижевношћу. Објавила је књиге "Залажем се за лаж", у којој су сабрани текстови њеног оца, "Кад је свет имао бркове" о одрастању са Зораном Радмиловићем, роман "Тезге, пумпе, у брдима манастири"...

НЕДОСТАЈЕ МИ ТАТА АНА је за свог оца Зорана Радмиловића говорила да је био доброћудан намћор, нежан и благ човек. -
Ма, нисам хтела да се одвајам од њега када је био ту. Желела сам да стално будемо заједно и да идемо негде. Остала сам га заувек жељна... Цео живот ми недостаје тата, али није хтео да прима хемотерапију. Говорио је да хоће да живи и умре у комаду као човек. И тако је ишао до краја. То је легитиман избор, али отишао је превише млад, са само 52 године. Смрт је свињарија - признала је искрено.

- Када је Ана завршила глуму, наставили смо да се дружимо. Изабрала је новинарство. Био сам поносан када је видим како се бори. Храбро, искрено, поштено. Била је непоткупљива. Имала је тежак живот, али се храбро борила с проблемима. Тужан сам што је наша Анчи отишла - рекао нам је њен професор Радослав Миленковић.

Својевремено, Ана је објаснила зашто је одустала од "живота на позоришним даскама":

- Завршила сам глуму мислећи "то ћу ја лако, то су ови моји". Одмах сам схватила да нема "мојих" и да нећу лако. Напротив! Тај посао би ме уништио због сталног поређења са Зораном. Будући да сам ћерка Зорана Радмиловића, сви су од мене очекивали да будем као он и, ваљда, да имам бркове.

Често је истицала љубав и поштовање према Зорану. Била је љута што га је наше друштво доживљавало као "кафанског човека". У књизи "Кад је свет имао бркове" описала га је као песму или књигу, "као неко заједничко сећање".

- Мој отац је био веома образован, прави интелектуалац, погађало ме је што су га спуштали на ниво кафанског човека. Био је веома студиозан, тако да је идентификација са Радованом Трећим погрешна, добар глумац који је сјајно одиграо једног малограђанина, али приватно није био ни налик њему.

Говорила је да је помало љута на оца што ју је прерано напустио - када је имала само 11 година:

- Нисам много присуствовала његовом одласку. Склонили су ме, пошто сам била мала. Али истина је да је радио до месец дана пред смрт. Био је професионалац и то је била његова одлука. Кајала сам се што се на оном степеништу у болници нисам задржала дуже, заувек ако треба. Што сам на крају изашла из његовог загрљаја, стрчала низ степениште и изашла у неки свет, живот без везе, глуп живот и још глупљи свет без њега. Кајала сам се што га нисам препознала када је спавао у болничком кревету, мршав и сасвим сед, што нисам ушла, загрлила га, легла крај њега као увек пре, можда би се пробудио, оздравио чак. Можда би и живот и свет изгледали другачије да сам то урадила - а нисам.

Са летовања у Цавтату

Дуги низ година Ана Радмиловић била је запажени извештач о догађајима са Косова. У Канцеларији за Косово и Метохију Владе Србије била је координатор за културу. Написала је више од две хиљаде текстова и путописа, писала колумне, радила интервјуе и извештаје за разне дневне и недељне листове.

- Први пут, када су Албанци прогласили независност, отишла сам на Косово на две недеље. То је било ватрено крштење. Новинар без икаквог искуства, а на терену, уз то потпуно сама. После сам ишла на по недељу дана, а онда сам провела годину и по на северу и касније више пута по месец-два на југу. Лепше место нисам видела. Косово, то је, што би рекао Беким Фехмиу - "блиставо и страшно" - испричала је Ана Радмиловић.

НИЈЕ ИМАЛА СРЕЋЕ

ВЕСТ о изненадној смрти Ане Радмиловић искрено је уздрмала њену породицу и пријатеље.

- Страшно сам потресен. Нисмо се често виђали, али да, били смо блиски - рекао нам је њен пријатељ, уметник Стјепан Мимица. - Ана је била можда најосетљивија особа коју сам познавао. Раскошан интелект, чудовишан таленат. Није имала среће. И није била срећна.

НАЈГОРА ГОДИНА

ДА је Ана Радмиловић озбиљно размишљала о својој болести можда говори и један од њених последњих статуса на "Фејсбуку". Она је крајем децембра прошле године написала:

- Нека прође ова година да је се не сећамо, ја гору нисам имала. И није лепо, али прочитам да још неко дели исто осећање, па ми буде лакше. Све што је могло по злу, ишло је по злу. Горе људе нисам упознала. Лепе тренутке памтим до у детаљ јер их је било три и по. Пас оперисао кичму. Једва сам се иселила из неке уклете дорћолске куће, сањаћу је у кошмарима. Омрзла сам Дорћол... Сујеверно једва чекам да прође. И молим Бога да бар ових дана нико не умире.

БОРКА ПАВИЋЕВИЋ: РЕАЛИЗОВАЛА СУДБИНУ

АНА је радила и у Центру за културну деконтаминацију, а у СО Зајечар је била саветник за културу и била власник предузећа Authentique.

- Анина судбина је била посебна - каже Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију. - Млада је умрла, али је доста урадила. Њени романи су изванредни. Реализовала је своју судбину и као писац и као новинар.



Ана је писала за наш лист „ Малограђани и тулумбе“, а о њеним делима нашироко се писало, читало и препричавало...

INTERVJU: Zoran nije samo Radovan

Sve boje kosovskih božura