У години 1973, када је на 45. додели Оскара најбољи филм био “Кум”, када је обављен први разговор мобилним телефоном који је био тежи од килограма, када се градила пруга Београд-Бар и када су се на јединој телевизији, Телевизији Београд, приказивале популарне серије „Камионџије“, „Позориште у кући“ и „Невен“, мала група ентузијаста, предвођена Живомиром Јоковићем, кренула је у авантуру да од мита о Пинокију створи живу радионицу састављену од песника, сликара, музичара, редитеља, глумаца.

Та група ентузијаста је решила да ствара маштовитији и срећнији свет, што је остала мисија Позоришта луката “Пинокио”, које ће сутра прославити 45 година рада.

“Нико није могао да претпостави да ћемо сада имати велику салу, да ће све бити овако удубно, јер се на почетку све сводило на аутобус, путовања и путовања, гостовања у разним салама, али била је потребна само велика љубав и уверење да се све ради како би се деци приказало нешто добро”, истиче вршилац дужности директора “Пинокија” редитељ Владимир Лазић.

Прво луткарско позориште у Београду брзо је постало љубимац публике, а Лазић наглашава да је оно први степеник у образовању деце и упознавању са свим оним што их чека у животу.

“Требало би да деца овде добију прву спознају о неким основним стварима, као што је разликовање добра и зла. Видимо да они током представе навијају заједно за добро, везују се за јунака, идентификују се са њим, његовим великим напорима, малим падовима, дилемама, сумјама. Тако дете добија основне појмове”, рекао је Лазић у интервјуу Танјугу.

А пажњу детета није лако ни привући ни задржати, посебно данас када је, захваљујући телевизији, интернету, мобилним телефонима, окружено разним садржајима.

“Некад сте имали једну телевизију, дечје емисије, програме, данас на хиљаде садржаја и држати дете у сали педесетак минута је напор, поготово што су деца навикла да код куће трче тамо-овамо, па мало један садржај па мало рачунар. Деца траже и треба им држати пажњу, да се осете важним и да себе уграде у причу о јунаку који ће пребродити страшне ствари. То је разлика између оваквог позоришта и свега што нуде телевизије и интернет где влада једна анархија у избору тема и садржаја”, примећује Лазић.

Владимир Лазић / Фото Танјуг


“Пинокио” има 27 запослених, од тога половину чине глумци, годишње имају у просеку четири премијере, 210 представа, 30 гостовања по региону и Европи, а Лазић са поносом истиче да у њиховом раду “нема празног хода” и да се дешава да гостују у Паризу, па играју на својој сцени, па већ дан касније су у Сарајеву.

Настоје да на свом репертоару имају и домаће и стране бајке и савремене текстове, да деци понуде познате приче попут “Црвенкапе”, “Пинокиа”, “Мачка у чизмама”, али и сложеније “Чардак ни на небу ни на земљи”, “Баш-челик”, да најмлађима на једноставан и атрактиван начин ставе до знања како се живот упознаје корак по корак.

Најпопуларнија представа позоришта “Пинокио” је дефинитивно “Три прасета”, мада Лазић нема објашњење за то.

Најмлађи посетилац овог луткарског позоришта имао је непуних годину дана што их је, како каже Лазић, инспирисало да по угледну на неке европске куће, почну да раде на пројекту театра за бебе.

“То би био невербални театар, аудио-визуелна атракција од 15-так минута коју беба од пет-шест месеци може да прати и то се показало веома поучним”, истакао је Лазић.

А за свој 45. рођендан “Пинокио“жели да и даље деци буде омиљено позориште у које ће долазити са мамама и татама, који су, такође, некада, били Пинокијева публика.

“Желимо да наши посетиоци и даље верују да је ово место велике маште, да будемо и даље весници добрих идеја и да када дете уђе овде буде уведено у свет маште, да са осмехом уђе и са осмехом изађе из ове куће”, поручио је Лазић.