Португалски писац, историчар, књижевни критичар, преводилац и уредник значајног часописа "ЛЕР" Бруно Виејра Амарал, забринут је због све мањег броја читалаца и у Португалији, али и у свету, и пита се како ће без читања у будућности опстати критичка свест људи и запитаност о свету који их окружује.


Амарал који ових дана борави у Србији као гост издавачке куће "Клио", каже да је у Португалу тешко живети од писања и да Португалци најмање читају од свих Европљана те да они књигу доживљавају као свети предмет који не треба дирати са полица.


"То је драматично и тужно. Како људи могу бити свесни, критични, да постављају питања о свету који их окружује, ако не читају? Мислим да то није могуће и бојим се за будућност људи који не читају и којима књиге нису важне у свакодневном животу", рекао је Амарал у интервјуу Тањугу.


"Мислим да у Португалу људи и даље виде књиге као свете објекте које ставе на полице, гледају их, али их не дирају, не читају, не узимају из њих оно што оне могу да пруже", додао је један од аутора "Водича за 50 португалских измишљених ликова".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Књижевност данас живи у илегали


Амарал ће у Београду, Новом Саду и Врању представити свој дебитански роман "Прве бразде", који је "Клио" управо објавио у преводу Јована Татића.


Каже да наслов романа (у оригиналу "Ас Примеирас Цоисас", на енглеском "Тхе Фирст Тхингс") има везе са стихом из Библије.


"Тај стих је повезан са сећањима наратора и са оним стварима које су нам заиста важне. То су прва сећања, наша прва љубав, први пријатељ, први одлазак на плажу, први дан у школи. Када сте дете, мислите да је све што се дешава везано за вас, а онда почињете да схватате да то није баш тако и ти први догађаји су оно што увек носите у себи. Било да су добре или лоше ствари, то су свакако најважнији догађаји са којима поредимо сва каснија искуства", објаснио је он.


Приповедач Бруно препричава животне приче десетина живописних ликова коју су се на овај или онај начин затекли у Амелији и покушавају да извуку од живота највише што могу, али их најчешће на том путу омете зла коб.


"Хтео сам да се играм са читаоцима да помисле да су писац и наратор можда иста особа и да се оно што наратор говори, десило аутору романа. Има много ствари у књизи које нису аутобиографске, али се исто тако може рећи да свака прича коју чујемо, прочитамо, сваки филм који погледамо постају део нас и самим тим све је аутобиографско", рекао је Амарал.


Каже да није имао идеју да пише о људима са маргине, већ је једноставно то свет који познаје, пошто је и сам одрастао у таквој средини.


"Обично искуснији писци саветују млађе да пишу о ономе што знају и то је добар савет, јер што више знате о нечему, боље можете да реконструишете тај свет. Нисам сео и рекао да хоћу да пишем о људима који су скрајнути и не верујем да писац себи може тако да одреди, да једноставно каже сада ћу да пишем о богатима или сиромашнима, о белцима или црнцима. Пишете о људима који имају занимљиве приче и ту су економске или политичке околности небитне", рекао је португалски писац.


Неколи прича је аутентично, остале је сам створио, уверен да је битно књига у целини делује истинито и смислено.


"Ако читаоци поверују у причу романа, свеједно да ли је она истинита или не, ви сте као писац успели и испунили своју сврху", додао је.


Наглашава да није желео да креира портрет Португала, већ портрет малог универзума.


"Оно што ме је подстакло да пишем књигу јесте снага тих прича и желео сам да их учиним интересантним онима који не знају ништа о том месту. Има превише писаца у Португалу, којима је главна тема Португал. Желео сам да пишем о тим људима, али можда то и јесте портрет моје земље", истакао је Амарал.


Књига је у Португалу објављена пре пет година и многи су оценили да је она превише фокусирана на португалску културу и конкретно време.


"Толстој је рекао: Пиши о свом селу и бићеш универзалан. Када пишете о стварима које сматрате важним и не размишљате о томе да ли је то нешто универзално или превише специфично, већ о ономе што вас дотиче, наћи ћете читаоце који ће се такође повезати са тим причама било да је у питању Португал или нека друга земља. Много старијих људи ми је рекло да су се идентификовали са ликовима и мени је то највећа награда", рекао је Амарал.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Нобел за књижевност: Сутра одлука о могућем одлагању доделе


"Прве бразде" су овенчане са четири важна признања - награда за књигу године, награда "Фернандо Намора", ПЕН награда и награда "Жозе Сарамаго", а Амарал каже да му је последња променила живот и да је након ње могао да да отказ и посвети се само писању.


Примећује да англосаксонска књижевност и англосаксонско тржиште постављају правила свакој малој књижевности.


"Једноставно не можете да разбијете те окове, осим ако имате среће да ваша књига буде преведена на енглески. Поругалска књижевност је књижевност мале, периферне земље, која није довољно егзотична", каже Амарал.


Према његовим речима, осим Жозеа Сарамага, Фернанда Песое, Хосеа Марие де Есе де Кероаса и Антониа Лобо Антужа, нема португалских књижевника који су познати ван Португала, па чак и у земљама у којима се говори португалски, неки од наведених су непознати.


Каже да од српских писаца зна за Милорада Павића, Иву Андрића, чија дела су објављена у Португалу, али без већег утицаја на тамошње читаоце.


"То није случај само са српским писцима, већ са ауторима из свих делова света, чак и из Шпаније и Бразила са којима смо више повезани. Прошле године сам био у Индији на књижевном фестивалу и тамо сам срео шпанске писце за које нисам чуо. Морао сам да одем на други крај света да бих упознао писце који живе свега 100 километара од мене. То показује да нешто не функционише у Европи", приметио је он.


Скреће пажњу да иако је данас лако ићи од земље до земље, да се ми заправо међусобно не познајемо и потпуни смо странци.


"Када причамо о Европи, да ли говоримо о валути, људима који лако могу да путују са места на место или да различити људи деле заједничку културу? Оно што нас повезује заправо је англасаксонска култура, али много јос морамо да радимо да бисмо креирали заједничу европску културу", сматра Амарал.


"Ако лако можеш да одеш негде и можеш да се идентификујеш са стварима које тамо видиш, зашто тако не може са књигама и писцима. Зашто ја не бих могао да се пронађем у књигама савремених српских писаца? Када сам гледао филм Емира Кустурице, помислио сам да је снимио филм за мене. Уметност и култура повезују људе, не валута, политичари", закључио је Амарал.