ПО природи сам добронамеран човек, склон прављењу уступака, донде докле ме одустајање не почне озбиљно угрожавати. Кад ми попусте трпила, тргнем се и саспем све што имам. Тако себе види Милован Данојлић (1937), један од најистакнутијих и најплоднијих српских писаца, академик и председник СКЗ. Уз “Изабране песме 1957-2017”, у издању “Књижевних сусрета на Козари”, недавно су му објављена и “Писма без адресе 3” (издавач “Службени гласник”), збирка колумни без длаке на језику (објављених у “Печату”), што је био и повод за овај разговор.

Годинама Данојлић живи у Поатјеу (Француска), али је често и у Београду и у Ивановцима, родном селу у Шумадији. О његовом изузетно богатом и разноврсном опусу, у коме су романи, песничке књиге, есеји, књиге за децу, недавно се појавила обимна студија Валентине Хамовић “Поетика чистог духа”, у издању “Службеног гласника”.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Милован Данојлић: Запад ће појести сопствене лажи

* У колумни о цени ангажовања истичете како писац не би требало да се упушта у дневнополитичка спорења и препуцавања...

- За писца су сви људи равноправни, свако опредељење заслужује пажњу у мери у којој поштује супротна опредељења. Свака партија има делимичан увид у стварност, заступа делимичну истину - зато се и зове партија, део, једна страна целине. Бирачи јој дају привремено поверење, могућност да испроба свој програм. Политика је вештина усаглашавања супротстављених интереса, пробијања кроз унакрсну ватру захтева и очекивања, ту некога морате обманути, оставити на цедилу, слагати. Писцу је утолико теже се снаћи што он разуме све захтеве, сва, па и погрешна схватања, посебно она која су у мањини. Његово је да описује, а не да прописује, да показује свеувид, а не страначку искључивост. Он би сваког да разуме, свакоме да дадне што му припада, а то у стварном животу није могућно. Зато не треба да се меша у дневну политику.

* Пишете да сте поносни због учешћа (пролеће 1990) у обнављању странке Љубе Давидовића, али закључујете: “Демократијо, љубави моја и заблудо моја!”

- Понадао сам се да обнављамо странку коју су некад водили Љуба Давидовић и Милан Грол, просветљени духови, оличења народне демократске ширине, мудрости и трпељивости. Испало је како је испало, убрзо су почела трвења и борбе за водеће положаје. После краћег времена сам се, тихо повукао. Тренутак је, и иначе, био лош. Разбуктала се погана балканска мржња, избили су ратни сукоби, некадашње једноумље се изродило у безумље. Лош почетак, а наставак неславан и јадан.



* Истичете како живимо у времену бешчашћа и покварењаштва планетарних размера. Шта могу честити и поштени?

ПИШЕМ И ЗА ФИОКУ * A ШТА сада пишете? Када читаоци могу да очекују вашу нову књигу? - Пишем, и даље, али не журим са објављивањем. Последњу годину дана сам утрошио на препевавање Шекспирових “Сонета”. Досад сам објавио шест књига дневничких записа и хроника, па то и даље чиним. Пишем и за фиоку: тако сам, у раној младости, почињао... Објавио сам више од 50 књига поезије и прозе, ако је за вајде, доста је.

- Човек-појединац и у најгорим условима може гајити основне људске врлине, испуњавати дужности које га чине словесним бићем. Нисам у стању да утичем на односе међу великим силама, али могу олакшати живот члановима своје породице, неговати верна пријатељства, савесно радити свој посао, гледати да не загађујем природу, бдети над својом баштом, како се, некад, изрази Волтер. Кад би свако био пажљив према својој најближој околини, цела планета би одахнула, кроз њу би прострујала живородна енергија. Онај ко савесно обавља свој посао, самим тим бива и друштвено користан. Капиталистички третман човека и рада, природне средине и моралних норми, главни је генератор општег бешчашћа и светског зла. Идеологија слободног тржишта и беспоштедне конкуренције је суровија од бољшевичке утопије. Она је умрла природном смрћу, а ово чудо би да траје вечно.

* Као вишедеценијски спољни сарадник новина закључујете да је некада штампа обавештавала јавност о догађајима, а сада је поучава шта о њима да мисли.

- Невоља је што су штампани и електронски медији са поучавања прешли на безочну пропаганду, на ратнохушкачко слугерањство. Погледајте само шта сада раде са Венецуелом. Водећа средства западних демократија, оно што наша покондирена елита зове мејнстрим, активно је учествовала у припремању и извођењу разбојничких напада на Ирак, Авганистан, Сирију, Либију и Србију. А публика, поред тога што не верује новинама, део лажи мора да прогута. Лаже се на стотину начина, чак и помоћу истина, ишчупаних из контекста, или непотпуно представљених. Ја сам још деведесетих западну штампу престао узимати у руке из гадљивости, а наша ми је недоступна, мада и у њој има свега и свачега. Распитајте се ко неки лист или ТВ канал плаћа, па ћете знати шта ћете у њима прочитати или чути.


Милован Данојлић,Фото М. Лабудовић

* У колумни “Смрт левице и пропасти деснице” читамо о истрошености и офуцаности великих идеја и покрета. Има ли, ипак, наде?

- Левица се утопила у десницу, десница је изгубила божанску самоувереност. Шездесетосмаши, у Француској, постадоше слуге америчког империјализма, а наши су вајни комунисти, још док су били на власти, као припадници владајуће класе, службеници по амбасадама и представништвима шуровали са прекоокеанским газдама, па данас, у невладиним организацијама и другде, настављају да угађају моћним заштитницима. Поредак је дотукла криза 2008, али су се власти побринуле да покрију губитке банака и продуже живот нокаутираном боксеру. Ноам Чомски, у својој последњој књизи, духовито примећује да у Америци још како постоји социјализам, али само за богате, док је сиротињи препуштен капитализам, да се између себе прождире у конкурентској борби за голи живот. Све је то описано у делима једног мислиоца из 19. века: он се звао Карл Маркс.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Milovan Danojlić: Prodavao sam prvi broj „Novosti"

* На једном месту наводите да нисте југоносталгичар, али да бивша држава није увек била онолико ружна каква се на самрти показала...

- Природна је тежња сваког народа да се уздигне до универзалног, свељудског идентитета, не губећи, притом, суштинске националне одлике. То, данас, неуспешно и неискрено, покушава Европска унија. Наш модел универзалности било је југословенство. Идеал је пропао, али му се не морам изгругивати, као што то данас, из очајања, често чинимо. Ја сам се надао да ћемо се, са повратком политичких слобода, здружити и зближити, кад оно слобода даде маха мрзитељима и убицама. Наши малоумни сепаратисти, помогнути од светских лешинара, растурише једну пристојну и одрживу заједницу. Ми, Срби нисмо знали, они нису хтели, и сад нам остаје да се изучавамо у вештини званој гледање свог посла.

* Један од два текста посвећених ћирилици закључујете да латиница јесте наше писмо “под условом да се држи почасног, другог места”.

- Наша провинцијална, немислећа елита умишља да ће се преко латинице приближити “културнијим” и богатијим народима. Одбацивање ћирилице само је један од знакова осећања ниже вредности и пристајања на самоколонизацију. Ономад, на једном нашем ТВ каналу, чух извесну даму, психолога, како говори о штетности хејт. То је енглеска реч за мржњу (hate), али госпођи се, ваљда, чини да ће употребом туђице бити ученија и отменија. Ћирилица је наша традиција, битно обележје културне самосвести, немамо никаквог разлога да је одбацујемо. Дакако, човек има право и на ту врсту духовног самоубиства, под условом да то чини свесно. Ми то, често, чинимо из непромишљености, лењости, незнања. Пољуљали смо се, ослабили смо, понизили су нас, не знамо куд главом ударамо. Ја сам живот провео читајући књиге на латиничким језицима, али песму могу написати једино Ћириловим словима.

Милован Данојлић,Фото В.Данилов

* Хоће ли најављене измене Закона о Српској књижевној задрузи донети најзад боље дане овој угледној издавачкој кући?

- Та ме је вест веома обрадовала, најзад! Захвалан сам Министарству културе и Влади што су покренули ствар са мртве тачке, надам се да ће и у Скупштини Закон бити прихваћен. Српска књижевна задруга је, поред Матице српске, најстарија национална културна установа, основана 1892. Под бившим режимом је напредовала, комунисти су страховали да их не прогласе за “гробаре културе”; неолиберали не пате од таквог страха, па је задруга, кроз године “транзиције”, прошла као бос по трњу. Ја у задрузи имам једну почасну функцију, и сад ми је лакнуло на души. Страховао сам да јој се не деси неко зло.


ОПАО УГЛЕД ПИСАЦА


* A КОЈИ је ваш најјачи утисак из сусрета и разговора са Ивом Андрићем, о чему такође пишете у књизи?

- Андрића сам веома поштовао, и он ми је узвраћао извесном пажњом. Нама, млађим писцима, он је био једна од реперних тачака врховне културе, имали смо у кога да гледамо, према коме да се одмеравамо. Бојим се да млади, данас, таквог сазвежђа на небу немају. Њима је, и иначе, теже, књижевни живот је замро, часописи су се проредили. Петар Цветковић с муком издаје троброје “Српског књижевног листа”. Друштвени углед писаца је опао. У овоме што говорим нема ничег личног, мени је наша сиромашна земља обезбедила пристојан живот у старости, али се култура, ни у богатим земљама, без смишљене бриге, не може одржати.