ЈЕДАН од најчитанијих и најпревођенијих руских аутора, Јуриј Пољаков, стигао је у Београд да присуствује премијери свог комада "Коферче" (у режији Оливере Ђорђевић) на сцени "Мадленијанума". Занимљиво је да се ова "апокалиптична" комедија (о украденом коферчету са дугметом за покретање атомског рата), први пут изводи ван граница некадашњег СССР, па је аутор и те како радознао како ће је прихватити српска публика.

Прозни и драмски писац, песник, есејиста, публициста (иначе, председник Савета министарства културе Руске Федерације и Националног удружења драмских писаца ове земље) нашим читаоцима је, пре свега, добро познат по првом преведеном делу "Јаре у млеку". Ова урнебесна сатира, која је веома брзо постала хит међу читаоцима, осликава савремено доба у коме "слушамо певаче који немају гласа, док нам живот одређују политичари који за време свог рада нису донели ниједну исправну одлуку".

- Већ је прошло петнаест година од моје прве промоције у Београду. Били су ми занимљиви сусрети са овдашњим читаоцима, јер се испоставило да су проблеми интелектуалаца веома слични у наше две земље - каже Јуриј Пољаков, на почетку разговора, за "Новости".

* У чему препознајете сличности?

- Суштина је да је веома мало талентованих људи, а славу и новац хоће сви! И тако настаје ситуација у којој жељено и фантазирано постаје стварно. Тако је одувек, али је последњих неколико деценија све израженије: успон маркетинга, постојање разноразних пи-арова, манипулације јавним мњењем, достигли су невиђене размере захваљујући успону модерних технологија. Иначе, "Јаре у млеку" снимљено је као филм, а биће постављено и на позоришну сцену.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Јуриј Пољаков: "Нобела" увек бира идеологија

* Како се покреће та рекламна машина?

- Од неталентованог појединца лако се ствара мега звезда. Примера ради, постоје награде које се додељују за којекакве књиге. А кад их читалац узме у руке схвати да то не може да чита, да уопште није реч о књижевности. "Јаре у млеку" написао сам још 1995. године, када су такве појаве биле још у повоју. Од тада је прошло готово четврт века. У међувремену, постала је једна од најпопуларнијих књига у Русији и доживела рекордних тридесет издања.

* Да ли је сада ситуација још гора него у време када је настала?

- У смислу несклада имиџа и друштвеног статуса с једне, и стварности с друге стране, да, свакако! Ствари постају комичне и погоршавају се. Нарочито у оним областима уметности у којима је завладао постмодернистички приступ релативности и неселективности. Естетска вредност постала је субјективна категорија. Док сам био уредник листа "Литературнаја газета" скандализовао сам уметнички естаблишмент.

* Како?

- Повод је била стогодишњица Маљевичевог "Црног квадрата", а наслов текста био је "Превара века". Цела та мистификација уметности почела је, дакле, још тада, 1915. године. Додуше, неке преваре су очигледне: шта би се десило када би на позоришну сцену довели петла који кукуриче или балерину која се заплиће већ на првом кораку? Да ли би и тада таленат био субјективна ствар? Е па, једнако јасни критеријуми постоје и у књижевности и сликарству. И морају се поштовати. У ове две уметности већа је могућност подвале: недостатак вештине "продаје се" као иновација. Један мој афоризам гласи: "Ако песник пише слободним стихом, немојте га проглашавати за генија. Могуће да још није научио да римује."

* Препознају ли људи лако превару?

- Вероватно је тајна успеха "Јарета" у томе што људи опажају подвалу, разликују уметничку истину од лажи. Ево и једног позоришног примера: у Русији постоји појам "нова драма", за коју следбеници тврде да је повратак у предаристотеловску драму. Али, њу нико не иде да гледа. Такве представе одрже се једва три-четири месеца на репертоару, у неком камерном простору. Лично, нисам имао потребу да "раскидам" ни са Аристотелом, ни са Островским, ни са Чеховим. Публика одлучује о квалитету, а не жири. Нарочито ако су његови чланови "мокра браћа"...

* Какво место заузима "Коферче" у вашем опусу?

- Ова веома жестока сатира на рачун Русије успешно се изводи широм земље, без обзира на то што је раздражила многе функционере. Здрава друштвена критика препозната је међу гледаоцима. Руси виде врлине и мане своје земље, смеју се свему што препознају у свом друштву. Западна Европа негује мит да код нас не постоји простор за различито мишљење, да сви који критикују Путина морају да оду из земље. Уосталом, тамошњи уметнички кругови преводе и постављају на сцену искључиво она руска дела која не верују у будућност ове земље и на њу стављају крст. А никада као у последњих двадесет година није код нас било толико критички настројених комада као данас. Зато, ако желиш да критикујеш неке негативне појаве у Русији, не мораш да идеш у балтичке земље. Можеш то да чиниш и у Москви...


СЕКС У СССР

БЕОГРАДСКИ гост управо је завршио роман "Весео живот или секс у Совјетском Савезу", у којем се радња дешава 1983. године - у последњим месецима владавине Јурија Андропова. Књига је одмах избила на сам врх топ листа.