МОЈ живот сажимају четири речи: људи, љубав, посао и радост. Кад кажем људи, мислим на породицу без које не бих постојала, пријатеље, сараднике, колеге... Верујем у њих и настојим да узвратим све што ми дају. Кад кажем љубав, говорим то у најдубљем смислу те речи: од родитељске љубави, преко љубави мушкарца и жене, и пријатељске блискости, до љубави за оно што радите. А радост, упркос свим проблемима и великим потешкоћама, произилази као неки коначан резултат. Зато што је дубља и човеку примеренија од других осећања и стања. Испада то као неки животни мото. Можда и јесте тако. У сваком случају, даје снагу. У прошлости, као и у будућности".

Овако је о себи говорила наша легендарна глумица у књизи "Милена Дравић - Више од уметности", ауторке Татјане Њежић, у којој је у више од 50 прича сама сведочила о свом детињству, огромној љубави према супругу Драгану Гаги Николићу, важним моментима у каријери, сусретима са највећим светским уметницима, распаду некадашње Југославије, НАТО бомбардовању...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Живот је - читање

Дорћол, на којем је одрастала, Милена је описала као специфичан крај, Амаркорд, присећајући се и првих Унриних пакета, хлеба и масти са алевом паприком, филма "Један дан живота" који је расплакао њеног оца, Народног позоришта као прозора у свет, и како ни после приказивања првог филма у којем је играла, "Врата остају отворена" Франтишека Чапа из 1959, није ни помишљала о себи као о глумици... О црном таласу који је и сама обележила глумачким бравурама, Милена сведочи као о авангарди у сваком смислу - и када је реч о филмовима који су снимљени, и када се говори о редитељима који су их створили.

"Моје познанство са Маком, Бабцем, Пуришом, Жиком и Коканом Ракоњцем потиче из Кино клуба Београд. Заиста, срећна сам што сам са таквим људима сарађивала. Кроз њихове спознаје и ја сам сазнавала многе ствари, сазревала сам кроз сарадњу са њима. Црни талас је био и више од самог филмског стваралаштва".

Детињство: Отац Миленко и Милена као девојчица

У књизи је и дивно Миленино сећање на 31. децембар 1971, када се у паузи снимања филма "Како су се волеле две будале" венчала са својим Гагом, без венчанице и фотографисања...

"Мени је Бог подарио Драгана као партнера и за живот и за посао. Љубав, љубав је била на првом месту... Када је отишао, сви су схватили да је иза себе оставио изванредно дело, да је био оличење доброте. А ја сам изгубила све што је чинило најлепше године мога живота", говорила је Милена, присећајући се и Гагине каријере, огромне духовитости по којој је такође остао незабораван, али и својих духовитих догађаја...

Са Алфредом Хичкоком и Ричардом Бартоном

"Имала сам једну сцену у филму 'Улога моје породице у светској револуцији' Бате Ченгића где су ме обесили о капију, дивну капију на Сењаку. Снимана је из парка прекопута. И, кад је снимање завршено, спаковаше се и одоше. А ја остадох да висим, почела сам већ да плавим... Видим, одо` ја! Наиђе неки човек, гледа ме у чуду. Пита ме, онако сав збуњен, шта радим. Ја показах руком у правцу у ком су отишли, и некако једва промрмљах да је то филмска екипа и да неко дође да ме спасе...".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: БЕОГРАЂАНИ ИСПРАЋЕНИ ОВАЦИЈАМА: Представа "Иванов" на Фестивалу МИТЕМ у Будимпешти

Овим допуњеним и измењеним издањем књиге "Милена Дравић - Више од уметности", које је пре неколико дана представљено у Југословенској кинотеци (издавач "Лагуна"), обележава се и 60 година од њеног првог филма, па је и Министарству културе упућена иницијатива да 2019. буде проглашена годином наше највеће филмске диве.

ДОСИЈЕ

"НИКАДА нисам била члан ниједне политичке партије, али сам због учешћа у грађанским протестима деведесетих година имала полицијски досије. Пред собом не бих била чиста да нисам ишла у те протесте, имала сам потребу да будем тамо. Политичке промене од 5. октобра 2000. у једном тренутку, између осталог, омогућиле су да људи могу да виде и своје полицијске досијее. И кренула сам у полицију. Корачам плочником, корачам... И, у једном тренутку се зауставим. Окренем се, и вратим се кући. Позовем их телефоном, захвалим се, и кажем да не желим да гледам свој досије. Плашила сам се да ћу тамо пронаћи многа имена која знам и да са тиме нећу моћи да живим", сведочила је Милена.