ОПЕРА "Коштана", ремек-дело Петра Коњовића, познато и као "словенска Кармен", до краја сезоне пети пут ће оживети на оперској сцени националног театра у Београду. Премијерно 8. јуна, оперу радо и често играну на сценама широм бивше Југославије али и Европе, гледаћемо у режији Југа Радивојевића, а у насловној роли заносне Циганке смењиваће се чак четири сопрана: Софија Пижурица, Евгенија Јеремић, Александра Јовановић и Мина Глигорић.

Идеја о толиком броју "равноправних" Коштана (али и тумача осталих рола) и те како је оправдана, сматра Југ, етаблирани драмски редитељ коме је ово први оперски "подухват".

- Из више разлога то је било потребно и важно. Ово је веома тешка опера, партитура је врло сложена, певачки и глумачки процес је дуг, а надамо се да ће и живот опере бити такав. Што нас је више, то боље, јер у тој размени њихових различитих енергија и искустава, сви само напредујемо - вели редитељ, први после Јагоша Марковића који се "одважио" да ступи на тле оперске режије. Софија Пижурица, једина међу будућим Коштанама која је била у прилици да ради са Јагошем, али и са Слободаном Унковским, истиче да је Радивојевић пуне две недеље само седео и - слушао их.

- Југ сагледава оперу неоперски, драмски редитељи нису ограничени музиком као ми, они не обраћају пажњу на то што ми нисмо навикли на одређене позе, па тако овде певамо и љуљајући се у љуљашци... У сваком случају они уносе нешто ново у рад на опери, што је свакако изазов - открива Софија, најискуснија од четири нове Коштане, која је од 2001. у Опери где је дебитовала са 23 године као Мизета.

Пижурица објашњава да је опера изузетно компликована и то не само ритмички, са чим се слажу и све три остале Коштане.

Са редитељем Југом Радивојевићем Фото Војислав Данилов

Мина Глигорић, дипломац у класи Катарине Јовановић на ФМУ, ову прву своју велику, првачку улогу на сцени националног театра, где је годинама чланица Оперског студија (који, уз Ивану Драгутиновић и Андреју Маричића, води управо Софија Пижурица) добила је на препоруку диригента Ане Зоране Брајовић. Она каже да, премда је четири пута постављана, нема сачуваних снимака опере са сцене Народног позоришта, осим интерпретације Гордане Јевтовић Минов, али у ТВ драми.

Прочитајте још - „Коштана“ и “Нечиста крв” у Народном позоришту

- То нам је свима био једини извор, а притом се не ради о истоветној верзији јер је партитура више пута мењана. Легендарна Коштана у тумачењу Радмиле Бакочевић, која је чак радила и са самим Коњовићем, нажалост нигде није забележена - објашњава и Евгенија Јеремић која доста зна о историјату Коњовићеве "Коштане" и њеном животу на овој сцени, на којој је већ певала Травијату, Дездемону, Мими...

- Изузетно је вокално тешка и драматуршки захтевна, но тематика је нама толико блиска и позната, заснована на великом делу, да свака од нас може и мора да пронађе неку само своју, иновативну линију - додаје Евгенија и објашњава да "сваки пут певају сви пред свима", током тог дугог процеса тражења и трагања за "сопственом Коштаном".

Александра Јовановић, која је дебитовала са 23 године, са насловном ролом у опери "Краљици ноћи", не само у Народном већ и на сценама СНП и "Мадленијанума", на коментаре колегиница додаје:

- Сопранске улоге често су ограничене фахом што се овде потпуно разбија. Све смо ми сопрани али потпуно различите фаховски, те је свака имала и потешкоћа са одређеним делом или аспектом опере. За мене је најтеже било певање народних песама.

Требало би пробудити кафану у себи зарад Коштане, слажу се све четири. Евгенија, рецимо, више воли да игра, играла је некада фолклор. Мина по клубовима наступа као поп певачица, те је морала да се "прешалта" на народну музику.

- Ја обожавам и домаћи мелос, докторирала сам на ФМУ на теми везаној за народне, српске соло-песме. Могло би се рећи да волим све српско, и не ради се само о музици, већ и о српским писцима и поезији које обожавам, као дипломац и на српској књижевности. Зато је ова опера баш нешто по мојој мери - наводи Софија, иако је и она певала и џез, врло озбиљно, али и друге врсте музике.

- Све ми ипак осећамо ову музику, позната нам је, то је наш терен, и блискост те традиције умногоме нам је помагала да се опустимо - истиче и Евгенија.

Прочитајте још - Буђење "Боре Станковића"

Све четири обожавају дело Боре Станковића на коме је заснована опера Коњовића, чија је партитура богато проткана цитатима врањских народних песама од којих се неколицина већ налази у оригиналну Станковићеве драме - и насловљене као "комад са певањем". Све будуће Коштане, такође, верују да ће повратак овог дела на сцену коначно означити и истински повратак српске опере, на велика врата.

Своју јунакињу виде као - певачицу, ону која пева јер то воли, ону која том песмом и заводи али не са таквом намером, као силу природе у којој суштински нема ничег неморалног, која оне око себе мења и тера на преиспитивање.

- Поставка је прилично традиционална, али односи... Ту ће се издешавати штошта занимљиво - открива Александра Јовановић, док Софија потврђује да сама поставка није претерано модерна, засад.

- Почели смо да радимо доста традиционално, али у међувремену је било доста иновативних интервенција, још не знамо куда све ово води и где ће нас довести - наглашава Пижурица и додаје да је потребна ширина да се "Коштана" сагледа, јер ово "не сме бити строга опера".

Због свега тога је идеалан избор управо Југ Радивојевић, уверене су - драмски редитељ, сјајан, који је већ постављао на сцене "Коштану" и притом је и сам из Врања.

- Југ нас, свесно и промишљено, не гура у исте калупе, пушта да свака од нас буде своја, да ради по свом темпераменту и сензибилитету. Због тога је намерно неке делове мизансцена остављао "непричвршћене", управо да би свака од нас добила прилику да их по себи изгради и осмисли, да се размахне...

ОПЕРА У НЕКОЛИКО ВЕРЗИЈА

ОПЕРА "Коштана" је премијерно изведена 1931. у Загребу (тада Краљевина Југославија) у Хрватском народном казалишту. Потом је прерађивана у два маха, од којих се трећа верзија, изведена 4. априла 1948. године у Загребу под управом Милана Сакса, сматра дефинитивном. У овој преради додата је четврта слика, која продубљује лик насловне јунакиње и представља нам њену психолошку драму. Такође, у завршну сцену уметнута је последња Коштанина песма, односно стилизација народне мелодије "Црни горо" која акцентује тужну судбину главне јунакиње.