УСПЕШНО се користећи својим многоструким позоришним истраживањима у друштвено ангажованим представама ("Чекаоница", "Плодни дани"...), Борис Лијешевић је постигао, тумачећи у ЈДП "Лоренцача", Алфреда де Мисеа (1810-1857), да злочин Лоренца Медичија, рођака, повереника, сводника и убице Александра ди Медичија, војводе фирентинског, гледамо данашњим очима, препознајући несагласност мисије и друштвене подршке за њу... Лоренцо, погрдно назван, због неугледности и лошег карактера, Лоренцачо (тачан Марко Јанкетић), потпуно се подредио свом циљу - убиству војводе тиранина, због чега је морао да глуми сводника, сплеткароша, покварењака, полтрона... Што глумиш, то и јеси, испоставило се, па је Лоренцачо за Фирентинце, а и стварно, постао људски отпад. Убиство Александра ди Медичија (одличан Милан Марић) није му донело очекивану подршку опозиције, горљиве за свргавање развратног и насилног фирентинског војводе. Лоренцо Медичи је остао усамљени терориста, одбачен, презрен, исмеван, убрзо убијен у Венецији.

Учитавајући нашу данашњу ситуацију, Борис Лијешевић је огроман број ликова у оригиналном Де Мисеовом комаду, писаном за читање, не и за сцену (драматурзи Федор Шили и Милош Кречковић), свео на оне, који његову идеју узалудности појединачне жртве и опасности играња са неморалом, могу да подрже: Филипо Строци (простудиран Бранислав Лечић), као стуб породице и судства, Пјетро Строци (енергичан Миодраг Драгичевић), млади побуњеник, Господар Мауриче (занимљив Петар Бенчина), представник раскалашне властеле, Леоне Строци (сликовит Андрија Кузмановић), свештено лице у покушају исправности и праведности, сви и у вишеструким улогама становника Фиренце... Фирентинке су представљале Слобода Мићаловић (Луиза Строци...) и Милена Васић (Катарина Ђинори...) веома ефектне у свим улогама, а неодољиве у сценама политичког кабареа, на који је Лијешевић спретно проширио значење комада, као одличан повод за вишеструку игру, у којој се и представљају, и коментаришу друштвене појаве, више него догађаји (композитор Ања Ђорђевић, сонгови Марија Стојановић).

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Играти се Бергманом 

Главни лик, Лоренцачо, Марко Јанкетић је изврсно протумачио као човека са мисијом, која га и носи и саплиће. Глумљено зло, које му постаје карактер и друга природа, настајало је у променама њега самог, а и у односима са мајком, тетком, рођаком војводом, праведним судијом Строцијем... Узалудно саможртвовање је драмска круна комада, као и историје - Козимо ди Медичи, кога Веће осморице именује за новог Војводу фирентинског, пораз је илузије индивидуалног чина. Не помаже много историји, а побуњеника води у смрт. У Милану Марићу (Александар ди Медичи), Јанкетић је имао достојног партнера за поигравање злом и моћи, са последицом проигравања шансе промене на боље.