ЗА Требиње би се могло рећи да је град посвета једном човеку, поети и дипломати Јовану Дучићу (1874-1943). Књаз пјесника, како су га звали земљаци и поштоваоци, делом и делањем је заслужио љубав Херцеговаца још за живота, ипак, мало је градова који на тако величанствен начин негују успомену на свог великана.

Не заборављајући сва добра којима их је задужио, испунили су његову тестаментарну жељу и 2000. године песникове земне остатке пренели из САД у завичај. И данас, готово две деценије касније, на сваком кораку је живо сећање на песничког барда и родољуба.

Тако је Дучић, као мало ко, избегао судбину коју је управо он, с разлогом, приписивао својим сународницима, написавши да Србин има природну тенденцију да све своје велике људе или поубија или унизи, да их затим опева у свом десетерцу као хероје своје нације и, најзад, прогласи светитељима своје цркве.

Светац није постао, али је своју цркву добио. У опоруци написаној 15. јула 1941. године изразио је жељу да буде сахрањен у "црквици сличној Грачаници", на врх "каквог мањег брда у околини, са гранитом из Јабланице и урезаним натписом - Јован Дучић, песник". Тако је и било. Манастир Херцеговачка Грачаница изграђен је на брду Црквина изнад Требиња, по узору на косовску Грачаницу, у који је песник пренесен из порте Манастира Светог Саве у Либертивилу. И овог лета, светињу и његово вечно почивалиште посећују реке људи са свих континената - Херцеговци у расејању, туристи из целе бивше Југославије, али и многи страни гости.

Иако је као дипломата живео у најлепшим метрополама - Риму, Мадриду, Букурешту, Каиру и Лисабону, за њега је родни град био и остао центар света. Говорио је "мило моје Требиње" и, широког срца, поклањао му многе драгоцености. У порти Саборног храма Светог Преображења су његови први дарови: две вазе на зидовима капије, у градском парку фонтана и статуа бога Плакира, два лава са постаментима... На зидинама Старог града налази се споменик Јелени Анжујској, а ту је и "Дучићева чесма". Захваљујући свом песничком сабрату, Његош је у Херцеговини добио први споменик. Пре него што ће му га подићи и Србија и Црна Гора. Данас се под чувеним платанима два велика песника гледају "очи у очи": у знак захвалности, Требињци су 1996. године подигли и споменик свом земљаку, рад вајарке Дринке Радовић.


Дучићева је заслуга што град под Леотаром има и Споменик ослободиоцима Требиња, за који је сам направио скицу. Данашњем Музеју Херцеговине даровао је око 80 експоната камене пластике, углавном делова саркофага и скулптура. У песниковој збирци је и четрнаест уметничких слика наших и страних аутора. У Музеју у Старом граду налазе се и капители јонских и коринтских стубова, позоришне маске, скулптуре - главе које представљају божанства и портрете... У оквиру Народне библиотеке у Требињу постоји Дучићев легат. Родном граду је до почетка Другог светског рата оставио хиљаду и по књига, а почетком шездесетих година бродом "Требиње" стигле су и песникова библиотека и лична архива.

Прочитајте још: Шта би Требиње да није било Дучића

У вихору Другог светског рата (али и обешћу послератне власти), нестајали су неки песникови поклони, па данас путници намерници не могу видети два орла раширених крила на Дубровачкој капији, као ни статуе Херкулеса и Атласа на улазу у Стари град. Мислио је на све овај заљубљеник у лепоту, па и на зеленило којим ће "окупати" своје мило Требиње - поклањао му је и саднице које је допремао из Италије, а да би се оно и сачувало, набавио је цистерну за воду са коњском запрегом.


Коначно, семе оних речи којима је хтео да подучи Србе (а односиле су се на Змаја), пале су на плодну земљу када је о њему реч:

"Историја није ништа друго него прича о великим људима. Истакнимо те великане, да види свет да знамо шта је заслуга и да верујемо у величину. Подигнимо споменик нашем песнику, који има толико крупно место у животу свих нас. Научите децу шта им је он оставио..."


ЗАОСТАВШТИНА

У ПЕСНИКОВОЈ музејској збирци су, између осталог, и две слике из 16. века, "Мртва природа" Стојана Аралице, импресионистички рад Даниела Михалека, Дучићев портрет (цртеж грчког уметника Косте Питидеса из 1917), портрети песникове породице (рад Миливоја Узелца). Посетици могу видети и његово амбасадорско одело, двадесетак ордена, фото-копије песникових рукописа, па и репринт првог издања Његошевог "Горског вијенца", који је краљ Александар поклонио Требињу.