Пре неко вече, чекајући да почне нека серија, видим на тв потпуно ненајављен прилог из "Трезора" у коме "Пеђа Исус", испод личног чардака ни на небу ни на земљи реконструише своју чувену теорију, "шестарећи" око замишљеног станишта Лепенског вира. Осим податка да је то запис Образовне редакције ТВ Београд из 1970. није било даљих података. Сигурно би се и то нашло кад би се неко тамо потрудио, али није у томе ствар. Поново, ко зна који пут у животу, био сам сможден фантастичном снагом покретне слике. Машина за враћање времена и чудесна направа за најпоузданију евокацију мита, који је успео да измисли земаљски човек, филм оживеле мумије живота (све Андре Базен) - био је поново на делу! Са своје Аде Међице, бос, у морнарској мајици, тек што је отишао из нашег света, јавља се опет божанствени Пеђа и оданде попује космосу! Његово биће спашено је путем привида и делује митском снагом, као фамозна слика Адамског о посети свету ванземаљаца у коме је дотични Амер видео и описао Лепенчеву кућу, деценијама пре него што су је открили на Ђердапу. Доцније, реконструисао је Пеђа у башти Студентског културног центра тај преисторијски светионик и у част Ђине Лолобриђиде (коју смо са Феста довели у Филмфорум) ту испекао правог српског вола, који није ни постојао у неолиту. Падао је београдски снег, а када је изумитељ дрндафона, под тајанственим одсјајима ватре, испод некаквих кожа, понудио гошћи одевеној у бело крзно комад печења набоден на копље, Ђина је устукнула и вриснула! Кад сам јој објаснио ко је овај прачовек и шта хоће, засмејала се, скинула скупоцену бунду и засела са нама до зоре.


Хиљаду игара започињао је овај величанствени играч, отеловљење Хојзингиног хомо луденс-а у свом фасцинантном животу и играо се као чудесно надарено дете. Никада није престајао. Ни када је, као четврта генерација дипломираних архитеката пројектовао иједну од својих стотину цркава, ни када је од Патријарха Павла примао орден Светог Саве, ни када је на Универзитету у Грацу, где је славно докторирао, излагао своју акустичку теорију насталу на математичкој теорији скупова, ни када је у Лондону примао награду принца Чарлса, ни када му је УЛУПУДС уручивао повељу за животно дело; ни када су га пребијали по удбашким подрумима, као заклетог противника Титовог режима. По низу својих уметничких и стручних достигнућа, др арх. Предраг Ристић био је један од најзнаменитијих Срба прошлог столећа. Књиге ће се тек писати о њему као неимару-визионару светосавског надахнућа, генијалном архитекти српског свемира, протомајстору одуховљене маште. А био је и аутентични надреалист по трима главним особинама ове појаве: алогичности, субверзији и радикализму. Сасвим је одговарао Бретон-Ревердијевој дефиницији надреализма, али није хтео да има ишта са београдским кругом надреалиста - салонских комуниста и режимских фаворита, него је са Шејком обилазио ђубришта и напајао се сиреалном сликом свемира као завереник "Медијале". Тај узбудљиви дах "Медијале" није га напуштао до самог краја: онеобичавао је овај свет и одуховио га напослетку.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Одлазак Пеђе Исуса, градитеља цркава

Догађај са Ђином из 1973. и она изгубљена тв ефемерида вратили су ме је на везу између Пеђе Ристића и покретне слике, која је била стална још од средине шездесетих, када га је друг-надреалист Љубиша Јоцић фиксирао у свом антологијском документарцу "24 часа са београдским сликарима". Сећам га се у "Филмфоруму" СКЦ раних седамдесетих, када је учествовао у нашим догађањима са својим фантастичним инструментом, који нам је поклонио и долазио да понекад соло дрнда. Била су то "времена Лепенског вира", која је у СКЦ тумачио у духу описаног тв записа од пре неко вече, а затим су дошли озбиљнији тв-радови на разне теме, од прве награде за југословенски научни тв филм из исте године, награде на филмском фестивалу у Берлину 1973. (као аутор и водитељ тв серија „Свет око нас“, „Изгубљени Град“ „Сведоци Отаца“ и појединачних прилога, интервјуа приказа и критика почев од 1966. године) све до студијских разговора са Александром Гајшеком, Весном Пешић или Биљаном Ђоровић. Све то и још много другог представља обимну телевизијску заоставштину и питам се није ли време за једну дигиталну синтезу Пеђе Исуса на малом екрану. Могла би то да буде фантастична "монтажа атракција" у духу раног Ејзенштејна или "српска монтажа" Душана Макавејева, једна величанствена видео игрица, у коју би се слила искуства овог чудесног дечака.


Да се целог живота дивно играо сведочи и наш последњи сусрет, који се догодио код "Коларца", пре неки дан. Седео сам у башти, сркутао јутарњу кафу и уживао у сладоледу. Наиђе Пеђа и поскочи: "Једеш сладолед? А који?". Кажем му а он оде до фрижидера на Кнез Михаиловој, купи чашу оног божанственог сладоледа од црне чоколаде са вишњевим сирупом и седе поред мене. Следећих пола сата лизали смо речени сладолед са страшћу ослобођених клинаца.