МОГ су оца усташе убиле у Мостару, и мог деду, и још четрнаесторо из моје породице. Онда је почело бежање према Србији... Мој завичај је по рођењу Херцеговина, а почетак живота Сокобања - говорио је један од највећих српских сценариста, али и врсни драмски писац, редитељ и професор на ФДУ Гордан Михић о свом трновитом животном почетку.

Рођен 1938. у Мостару, са породицом је као дете био приморан да бежи пред усташким терором. Са мајком и братом настанио се у Сокобањи. Иако су променили много адреса у овом малом месту, Михић каже да је њихова мајка вредно радила не би ли он и брат имали све што им је потребно. Ипак, говорио је, целог живота је жалио за оцем.

- Имам једну његову слику. Мој отац иде улицом, у зимском капуту, са беретком, крупан човек, ведар, и - пада снег. Повремено кад ми је затребало физичко присуство оца, кад нисам могао да се снађем, узимао сам ту слику на којој је падао снег - присетио се Михић у једном од интервјуа за "Новости".

Деценијама касније, када је као цењени сценариста са супругом, глумицом Вером Чукић и ћерком Иваном удобно живео у Београду, са сетом се сећао свог живота у Сокобањи.

- Стално ми се чини да сам у Београду привремено. Имам утисак да још имамо ону малу изнајмљену кућу где смо се некад, 1945, доселили мама, брат и ја.

Своју списатељску каријеру, Михић је почео у новинарству. Више од деценију био је новинар, уредник, ТВ и филмски критичар у "Борбином" листу "Спорт и свет".

- Када сам ступио у новинарство, и то право из гимназијске клупе, 1957, почињала је и телевизија, а и радио је почео да прави живљи програм. Позвали су ме да пишем за радио, потом и за телевизију, само ме на филм нико није позвао, а тамо сам зажелео да се појавим.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Михић - енциклопедија нашег филма и ТВ

Са колегама из редакције Љубишом Козомаром и Миланом Лангом написао је сценарио за свој први филм - "Звиждук у осам" Саве Мрмка, из 1962. Одмах потом уследила је нова сарадња са Козомаром у филму "Доћи и остати" Бранка Бауера.

- Охрабрени тим успехом, почели смо сваке године, од 1963. до 1969. да пишемо по један сценарио. Када смо престали да радимо заједно, наставио сам сам.

А овај врсни сценариста који је, како се говорило, "маргиналцима удахнуо душу", до краја живота држао се тезе да нема централних и маргиналних тема, само добрих и лоших прича.

- Желим да причам приче и то је све. Још у детињству брат и ја смо волели приче, стално смо их измишљали. Приче су увек нешто више од живота и успеха, оне су и забава, и олакшање и можда оно што је најважније - пут до људског срца - казивао је Михић.

КРИТИКЕ ГА ДОВЕЛЕ НА ТЕЛЕВИЗИЈУ

ГОДИНАМА касније Михић се присећао како је своју новинарску каријеру "присилно" заменио оном ТВ аутора.

- Препоручио ме је критичарски рад у "Борби". Моје критике су биле толико оштре да је цело руководство телевизије дошло код мог директора. Он ми није ништа рекао, али ме је потом позвао Малиша Маринковић, уредник хумористичке редакције, и поручио: "Кад умеш тако добро да критикујеш, ваљда умеш нешто и да напишеш". За два месеца предао сам им "Самце"!


(СУТРА: "НА ВРХУ ЦРНОГ ТАЛАСА")