МИСЛИМ да човек који се бави писањем, а није запослен, може да уради доста. Има људи који раде много више од мене, али моје писање се углавном и види па изгледа много - скромно је, у једном интервјуу "Новостима", одговорио један од најбољих српских сценариста Гордан Михић. А његов рад био је и те како видљив и цењен.

Михић је потписао на десетине ТВ и дугометражних филмова и сарађивао са готово свим значајнијим редитељима из неколико генерација (Александром Ђорђевићем, Живојином Павловићем, Бранком Бауером, Столетом Поповим, Здравком Шотром, Гораном Паскаљевићем, Емиром Кустурицом, Дарком Бајићем, Лазаром Ристовским, Дејаном Зечевићем...). То су ретко биле једнократне сарадње, напротив, многима од њих Михић је написао по два или три наслова која су постала ремек-дела српске кинематографије и освајала награде у Кану, Венецији, Пули...

Једна од првих и дуговечнијих сарадњи на филму била је она са Гораном Паскаљевићем из којих су се изродила чудесна остварења "Чувар плаже у зимском периоду" (1976), "Пас који је волео возове" (1977), "Варљиво лето `68" (1984), "Танго аргентино" (1992) и "Туђа Америка" (1995). Само да је ово оставио као заоставштину било би довољно за вечност, али Михић је био мајстор писане речи те је његова ниска бисера обогатила југословенску кинематографију са још десетак непоновљивих остварења. Једно од њих, врхунски спој комерцијалног и уметничког дела, био је култни "Балкан експрес", у режији Бранка Балетића, из 1983. године.

А у "паузи" између оваквих наслова написао је, у сарадњи са Емиром Кустурицом, "Дом за вешање", који је овом редитељу донео награду у Кану.

ПРОЧИТАЈТЕ И:На црном таласу

РEДИТЕЉ ПО ПОТРЕБИ НАШ, без сумње, најуспешнији сценариста, неколико пута потписао се и као редитељ. По оценама филмских зналаца, његов најуспелији ауторски филм је онај дебитантски - "Вране", из 1969. - који је урадио у сарадњи са Зораном Козомаром. Уследила је "Срећна породица" (1979) у којој је први пут на окупу била цела породица Михић - Гордан, Ивана и Вера Чукић. - Режирам повремено, кад осетим потребу, кад зажелим да сам дотерам ствар до краја - говорио је Михић.

- Наш сусрет се одиграо 1987. када смо обојица прочитали у "Политици експрес" судбину једног циганчета које је продато неком белгијском брачном пару, па је, чим је стасао, збрисао натраг у Скопље. Пронашли смо дечака, чули причу и на Гордановом имању у Гроцкој направили сценослед. Једва да сам стигао "Босна експресом" до Сарајева, а он је већ исписао пола сценарија. После четири дана, дакле, за мање од једне недеље, сценарио је био на столу - присетио се Кустурица.

Деценију касније (1998) уследила је "Црна мачка бели мачор", филм који се, по речима Кустурице, претворио у врхунац њихових каријера.

- Обојица смо тада дотакли небо, а ево, Гордан је сада тамо и нестао, али није изгубљен, јер он, не само да ће живети у мислима и осећањима породице, пријатеља и нас, његових сарадника, већ ће живети још дуго у филмовима које је написао - рекао је Кустурица након Михићеве смрти.


СУТРА: КУЛТНЕ ТВ СЕРИЈЕ