УВЕЛИКО сам познавала Милицу Николић, као есејисту и преводиоца, када смо се први пут среле. Било је то касних седамдесетих, на стази којом смо у исто време, враћајући се, свака из своје редакције у Београду - преко некошене ливадице скраћивале пут од аутобуске станице до маленог блока новоизграђених кућа у улици прве пруге у Земуну. Тако смо се она, рођена Дорћолка и ја, која сам рану младост провела у београдском центру, нашле - као Земунке. Осмехујући се, једном ме је, на тој стазици, запитала знам ли ко је она. Њен лик нисам знала, али сам се, када ми је рекла име, одмах сетила књига - "Руске поетске теме" (1972), "Антологија модерне руске поезије" (са Наном Богдановић, 1961), изабана дела Мандељштама (1962), Хлебњикова (1964), Бродског (1971); и "Просветиног" издања поезије и прозе Марине Цветајеве (1973).

Наши успутни разговори и теме постајали су све сложенији, почеле смо се чешће чути телефоном, и посећивати. Након више лета усудила сам се, као уредник тада оснажене "Народне књиге", да предложим да нешто урадимо заједно. Тако су настала Дела Марине Цветајеве (I-III, у сарадњи са СКЗ,1990). И тако сам, током трогодишњих припрема издања, заправо упознала Милицу - њену посвећеност, огромни преводилачки дар, смисао за језичке финесе оба језика, ерудицију, предани рад са преводицима - до поседњег детаља и нијансе. Уз учешће искуснијих - Иване Богдановић, Олге Влатковић, Љиљане Мојсове, Лидије Суботин, Јелене Дреновац - радовале смо се укључивању песника - поезију су преводиле и Мирјана Вукмировић и Злата Коцић.

Прочитајте још - Одлазак врсног писца и преводиоца

Посебну, илуминатну димензију унео је Данило Киш, преводом Маринине "Новогодишње", посвећене Рилкеу, на вест о смрти великог песника. Киш је то учинио са савршеним интелектуалним и емотивним прозрењем ове песме - лавиринтске мреже емоција, асоцијација, језичких пречица у преласку из овог света - "тамо" - где уобичајено "Срећна нова" постаје виза за непознато, и жеља песника песнику: "Срећан ти нови наговештај звука". Милица је истински веровала да је Кишов превод ове, можда најбоља песма руске поезије у двадесетом веку, непревазиђен. И није се преварила.

Као есејиста, поседовала је ону црту коју је приписивала самој Цветајевој, да упркос најразличитијим менама и најпреломнијим тренуцима, увек, "чује различите гласове и разуме различите истине". Веровала је да уметност, удружујући могуће са немогућим, "ствара један далеко пространији, далеко инвентивнији, далеко бољи свет", више по човековој мери, јер у њему царује вид човекове слободе налик сновном - где, како пише у својој "Антологији руске фантастике XIX и ХX века" (1966), то "фантастично око", постаје "зенична тачка у оку уметности."

Као да отуда потиче њена проницљива и креативна страст ума. Способност да у књижевном писму види ригидну законитост човекове природе и судбине, а негде дубље или понад тога, одбрану најбољег у нама, које, упркос урушавању времена и историјским ломовима, постоји, као одбрана "неуништивости људске маште", и оно "мало постојања у свету великог тврдог опредмећења".

Стога јој је била блиска поезија надреалиста, Матића, Дединца и Вуча, а посебно Оскара Давича. Олујна Давичова страст, која може тек привремено застати под кровом речи, у књизи која сабира шест деценија певања (КОВ, 2008) попут слапова разлистава способност да сам песник буде "увек другачије свој" (Милици драга опаска Боре Радовића), и увек у пламеној обнови ероса чула и језика. Њена јединствена посвећеност Давичу сажета је у њеној реченици: "Мој је утисак да је Давичо био под огромним притиском своје језичке енергије, те магме која је куљала из њега, будући да је био у њеној апсолутној власти, омађијан целог живота ("Прва рука", "Просвета", 1999).

Милица Николић (прва с лева), Владан Радовановић, Света Лукић, Бора Ћосић и Богдан Богдановић, Фото: Из колекције Владана Радовановића


Оклевала је да се прихвати писања о Ивану В. Лалићу, што сам јој у више наврата сугерисала - а написала је, поводом песме "Море" - непоновљиву књигу Mare mediterraneum (1996). Звук, и семантику мора, дубоку медитативну лепоту песме, и разговор унутрашњих пејзажа који врхуне покушајима спознаје недокучивог, смисла несреће и великог губитка песниковог, Милица тумачи као један од најлеших њој знаних напора да се надживи несрећа, и као "смерност и покорност у једном од величанствених тренутака спасоносног разумевања устројства света".

Читала је и млађе песнике и песникиње. Дивила се древној и новој снази поетског језика Злате Коцић, али је исказала и недвосмислено разумевања ране фазе певања Ане Ристовић, њене песничке интелигенције, коју је видела као глас модерности у сталном напредовању.

Била је врстан лектор. Звала бих је при свакој својој недоумици. А она мене, по пријему сваке нове књиге неког млађег песника, да провери прве утиске. Наши разговори су текли годинама. Била је у сталном контакту са својим нолитовцима, писцима и сликарима из ровињског круга, потом, деведесетих, и Београдског круга интелектуалаца, или пак са сарадницима Трећег програма Радио Београда.

ВЛАДАРКА СВОГ ЈЕЗИЧКОГ ЗАМКА ДО краја је веровала у истину језика. И бранила ју је, упорношћу страсника ума, страсника писма. Језик је био полазиште њених надахнутих истраживања, увек другачије раскривеног за сваког песника понаособ, као увод у облик и значење. То је указивало на изузетност сваке стваралачке природе, али је говорило и о њој самој, која није била покорни следбеник устаљених рутинских квалификација у култури. Била је владарка свог сопственог језичког замка, оне одбране постојања, које би, без тог здања, речено стихом Цветајеве, било "Као Еолова кула, празна и страшна".

У "Сарајевским свескама" имала је своју рубрику микро-приказа нових књига, све до смрти уреднице Војке Смиљанић Ђикић 2016. А желела је да и даље пише - веза са књигом била је за њу насушна, као веза са животом. Кратак и недовршен, необјављен запис о мојој збирци "Ефекат лептира", који чувам, пример је мисли која не одустаје - сажет попут песме.

Лета 2008, исписала је, сажето и мудро, своје рефлексије о мојој тада новој песничкој књизи, и своје писмо-приказ, и пре нашег заказаног сусрета на Дунаву, спустила у моје поштанско сандуче, са вечитим питањем, "да нисам у нечему погрешила, исправи ме". Похитала сам да искажем одушевљење и захвалност, не само у своје име, писмом које сам већ сутрадан, 28. септембра 2008. убацила у њено сандуче.

Нека остане, од мене, та реч Милици, у неком небеском сандучету, заувек:

"Још једном, 'беспоштедно' искрено кажем да сам задивљена (...) што је овом дивном чуду повод и разлог, инспирација и воља, могла да буде Жена од песме! Запамтићу га стога, као драгоценост енергије, која се мери грамима и минутима, танким папиром и тежином оловчице, а развија се до невидљивих граница дара који ми је упућен. А притом није упућен само мени! Дара, који је управо сасвим Твој, у Теби.

Безмерно захвална, Твоја, Тања"


ДО АНАТОМИЈЕ ДУШЕ

СА највећом радошћу откривања посветила се и фасцинантном делу Александра Ристовића, његовом проходу од детиње сновног до дубоке анамнезе људске природе - до анатомије душе. У широком спектру песник је представљен делима у пет књига ("Нолит" 1995), које је, уз до тада непознате радове песника, приредила са Милошем Стамболићем, раскривајући, и касније, маестрално, песникову метафизику чулног у истоименом есеју (2008).


У ДОМУ РЕЧИ

СЈАЈАН сабеседник, безусловно окренут другом. Тако су, у том дому речи, примани Киш, Тишма, Радомир Константиновић, али и млади, новостасали песници и књижевни истраживачи. Са пажњом и бригом прихватала је, деведесетих, писце из свих крајева земље у расулу, настојећи да помогне, да разуме. Одани пријатељ, драгим људима је увек узвраћала писмима, писаним посвећено, у тишини, руком.