Галерију Париски круг у центру Београда већ петнаест година води Живојин Иванишевић, који је у галеријском послу тридесет година. Реч је о једном од наших најуспешнијих галериста и издавача, који је о ликовној уметности објавио деветнаест књига и око шездесет каталога. Велики део свог галеријског наступа Иванишевић је везао за академика Љубу Поповића, чија је дела искључиво он представљао у Србији. Идући трагом тог великог мајстора уметничке маште, Париски круг сада излаже сликаре који припадају Љубином свету, изложба је и својеврсна посвета Љуби. На њој су заступљене слике самог Љубе, Владимира Величковића, Петра Омчикуса, Љубодрага Јанковића Јалета, Милоша Шобајића, Бранислава Марковића, Милана Милетића, Жељка Ђуровића, Василија Васе Доловачког, Дејана Уларџића, Славка Крунића, Горана Митровића и Кристине Пирковић. Поједини као Љуба, Омчикус и Марковић нису више живи, а други као Кристина Пирковић припадају најмлађој генерацији. Иванишевић је објавио тим поводом публикацију на шездесет четири стране у тврдом и меком повезу са кратким текстовима Станислава Живковића, Драгана Јовановића Данилова, Милана Комненића, Срета Бошњака и Николе Кусовца.

Прочитајте још - ПОГЛЕД ИСКОСА: Подсећање на сликара

Србија има једну од најмањих али ликовно најснажнијих сцена фантастичне уметности у свету, како мисле и водећи светски експерти за ту врсту сликарства. Почивши Етјен Шатон из Швајцарске, млађи Луј дел Мастро из Аустралије и Феликс Лашанс из Канаде деценијама су пратили и прате рад наших сликара, поседујући њихове монографије и каталоге. Уметнички свет данас је препун миметичара, разних реалиста и илустратора који нису успели да формирају уметнички израз. Љуба и његови наследници не дугују никоме ништа јер негују чисту ликовност, понајмање Салвадору Далију из чијег су шињела изишли легиони хиперреалиста и нових сликара фантастике. Како је упозорено, морамо бити веома опрезни када о Љубином опусу говоримо у терминима општих места какво је фантастика. Дали је први сликао у хиперреалистичком духу, писао уводне есеје у пионирским монографијама тог правца али је и први исмејавао хиперреалисте. Још су гори они, који идући Далијевим трагом, настоје да сликају фантастику на хиперреалној основи. Вековима моћна алтернатива званичним уметничким токовима, понорница која у сваком времену избија на површину, фантастика сада пресушује. Свет уметности препун је у овом времену вешто рађених, анатомски мајсторски конципираних фигура, али у идејном смислу вулгарних слика, илустрација које нису ништа више него вид савременог кича. Што је још горе, фантастику је подлегла комерцијалној естетици, слике су сада налик плакатима за холивудску А продукцију, без било какве суптилности и интуиције или, још горе, карикатурални су андерграунд. Тим сликарима без зачараности, харизме и идеје, није посвећена ова изложба.