ВЛАДИКА Николај воли да нахрани сиромашне. Изгледа да га много мучи представа о човеку који нема да се насити, и који се као дете радује залогају. Стално понавља да би фондови за споменике умрлима један део новца требало да одреде за трпезу сиромаха, бар једаред годишње. Тешко је бити гладан и жељан, и топло би поменуо покојника онај ко бар једног дана седне за трпезу без бриге, и не устане од ње гладан...

Ово, поред осталог, каже велика списатељица Исидора Секулић у до сада необјављеним и драгоценим текстовима њених разговора са Светим владиком Николајем Велимировићем, кога је изузетно ценила и поштовала. Ови разговори део су Изабраних дела Исидоре Секулић, у пет томова, која су управо изашла из штампе, у издању "Гласа Цркве" и са благословом епископа шабачког Лаврентија.

Уредник издања и главни и одговорни уредник "Гласа Цркве", протођакон др Љубомир Ранковић, истиче да се Исидора Секулић "игуманија и најпожртвованија подвижница српске културе, пред крај живота резигнирано и са сетом исповедила своме пријатељу песнику и антологичару Мији Павловићу: "Моје дело је шака шљунка, бачена у дубоку рупу српске некултуре".

Прочитајте још - Исидора Секулић добила споменик

Др Ранковић за наш лист каже да је са својим сарадницима брижљиво и посвећено прикупљао и вадио тај "шодер из блата са дна рупе" као најдрагоценије бисере и сабрао их у пет књига на 2.500 страница.

- У Жичи се свугде осећа да је владика Николај дуго живео у Охриду, с тамошњим простим светом који воли и зна зидати, клесати, и дрво резати. Многи радници у Жичи, с југа су позвани, или сами дошли - пише Исидора Секулић о посети владици Николају у Жичи, који је претходно био на архијерејској служби у Охриду, где су настала његова велика дела, попут "Охридског пролога", "Речи о свечовеку", "Молитве на језеру" и "Онилије". Славна српска списатељица и, по речима протођакона Ранковића, "најбољи живи познавалац дела генија из Лелића, дивила се владици и његовом раду".

У сабраним делима "Гласа Цркве" међу необјављеним текстовима су, поред "Кратког боравка у Жичи" и оног "Наше духовно неимарство", и есеј "Иде ли уметност над светост".

Прочитајте још - Траг Исидорине мудрости

Комплет изабраних дела посвећен је 110-годишњици доласка Исидоре Секулић за професорку у Шабац (1909) и поводом 100-годишњице изласка њеног најпопуларнијег романа - "Ђакон Богородичине цркве" (1919).

МОЛИТВА У ЖИЧИ

НОЋ је за молитву, тиха, тамна, сва од простора, она везује земљу за небо, пише Исидора у "Кратком боравку у Жичи".

- "Куда ћете, ноћите још једну ноћ у манастиру, ноћу треба бити у манастиру", рече нам владика Николај - записала је Исидора. - Тргне вас из сна клепање, па једно звоно, па сва звона. Има у тој постепености али неумитности зова на молитву, нечег симболичног. Клепање само ломи сан и носи се с њим. Звона га разбијају и односе, разведравају потпуно свест разбуђенога.