АУТО-ПУТ "Милош Велики" једно је од важних обележја државности Србије, јер и добре, модерне саобраћајнице сваку државу чине озбиљном и јаком. Ова ће путна греда - као Лајковачка пруга, некоћ, и Ибарска магистрала - много учинити да оно што је ублизо не буде далеко, да се Србија са собом самом присније упозна. На нама је да сада, захваљујући и овом ауто-путу, учинимо све што до нас стоји да своју земљу не представљамо само разгледнички, него и уживо - онаквом каква јесте: у озарењу сопствених чари и лепота...

Овако значај нове саобраћајнице која од прошле недеље носи име Милоша Обреновића, описује један од највећих савремених српских књижевника Радован Бели Марковић, који живи и ствара у Лајковцу, варошици надомак које, у атару села Непричава, пролази нови ауто-пут. Подсећа нас добитник безмало свих најзначајнијих књижевних награда у Србији, како га Лајковчани једном речју ословљавају, да је пре 111 година, у септембру, први воз прошао лајковачком "узаном пругом". Тада је и настао Лајковац и све што се под тим именом данас подразумева:


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Исидорини разговори с Николајем

- Пола мога века протекло је уз такозвану лајковачку пругу, уз возове и у возовима - каже нам Бели Марковић. - И нисам, стога, унапред сагласан са шаљивим тумачењем песме "Иде Миле лајковачком пругом", јер ми се чини да тај Колубарац, опевани Миле, није лајковачком пругом ишао од беса, већ да би се макар накратко ратосиљао блата у којем су потањали тадашњи путеви, заједно са опанцима злосрећних пешака...


* Посматрали сте и почетак градње Ибарске магистрале са прозора своје основне школе, у Ћелијама, код Лајковца, почетком шесте деценије прошлога века...

САБРАНА ДЕЛА НЕДАВНО, штампана су и сабрана дела нашег саговорника. Бели Марковић није вољан да потврди како ће им придодати и нову књигу, као што је два романа већ придодао...

- Памтим и ону, препуну рупа, бановинску џаду, крај које су седели измучени људи, туцачи камена, да би се тим туцаником како-тако засипале поменуте рупе у које су стала и читава наоколна брда. Памтим и краве у јарму, колубарске запреге и точкове до главчина заглибљене у блату, из којег су се разглављена кола уз помоћ четворених волова једва извлачила. Нисам заборавио ни ћелијанске кречаре који су товар креча ћилимима покривали као болесника, да га не скваси киша која усудно прати рабаџије. А памтим и "праве болеснике" који су, с душом у носу, притицали у помоћ измученим воловима, "кад пукне јарам и кола се у блато завале..." Отуда ми се Ибарска магистрала учинила као с небеса спуштена благодет, више за очи и за севап, поготово пошто је покривена каменом коцком, без прашине и рупа, заодевајући и предону околину лепотом, која би и на пуцањ нечијих прстију, треном могла нестати како је и дошла - право из сна!


* Одлази ли та "Ибарска" у дефинитивни заборав?

- Та и таква Ибарска магистрала одавно у забораву почима, а и садашње "Ибарске", која је још у дејству и помало на злу гласу, слабо ко ће се, осим по имену, кроз доба сећати, пошто је, отварањем ауто-пута "Милош Велики", наступило ново време у којем се друкчије броје сати и километри... "Некоћ се до Београда из Ћелија или из Лајковца за један сат могаше стићи, али сада тај један сат, у бољем случају, већ пред Липовичком шумом неумитно истиче..."

* Кажете да је за опстанак српског сељака, о којем ви често пишете, ауто-пут веома важан. Зашто?

- Памтим давне дане када су ћелијански дерани по каменим коцкама, сред магистрале, играли фудбал на мале голове. Кад би се из далека зачула тутњава аутомобила, склањали су ђачке торбе намештене као "голићи", прекидали игру док возило не прође, а онда, настављали где су стали... И сада, понад свих тих слика и паслика, може да се интуише оно што ће с новим ауто-путем у Србију стићи, а што савремени свет одавно има. Моју такозвану младост, па и живот васцели, пресењује указање "убитог сељака" у дроњавом оделу, са свачим, осим са самим собом, одавно помиреног, који из свог заваљеног села нити куда иде, нити госте у кући погледа... Управо се ова слика може узети као права разгледница сваког села и државе без добрих путева. Узгред: и због рђавих путева, гдекојима је ближи Дубаи од Врагочанице подно Медведника... И чешће се тамо "дестинишу", него ублизо ове прелепе српске планине. Не кудим Дубаи, али је лепо и Медведник кадшто походити, Сувобор, Повлен, понајпре најславнију српску реку, Колубару, коју ћемо, надам се, читавим током питком учинити и њезину воду у стаклићима продавати, као воду библијског Јордана, пошто је Србија управо на Колубари и око Колубаре доживела крштење своје и потврдила добро име међу народима...

ДОКЛЕ СРПСКО СЛОВО СЕЖЕ НЕ бих да будем рђаво схваћен, али верујем да су границе Србије тамо докле српско слово досеже - каже Радован Бели Марковић. - Припадам, иначе, оним Србима који не сумњају у постојање небеске Србије, штавише: тврдо верујем да обе Србије треба да имају уставно важење, уз знање да су под један барјак позвани и мртви и живи - за случај да некоја, од две ове Србије, буде нападнута!

* Сматрате да нема ничег природнијег од тога да модерна саобраћајница светске класе носи ово име.

- Милош Обреновић, знаменити владар је умом и довитљивошћу изборио државност, слободу и независност за Србију, зајемчивши притом неотуђивост кућног прага и окућнице вечито дужном сељаку... Подарио је, ако ћемо право, своме Роду највише што се могло, па и нешто од културе просвећеног света, а да за све то не заложи више српских глава него што се тим добом морало... Кажу, поспрдно, да је Милош Велики неписмен био, али се с тим не бих сложио, почем сматрам да је он био само другачије писмен. Ударио је темеље и подигао кров модерне Србије, на овом длану Божје земље, гдено сам, вољом Творца, имао срећу да проживим свој век и остварим се као писац у свињарском и краљевском језику српском. Велика је част на таквом језику ћутати и говорити, тако да на овој части Богу и прецима, данас и свегда, изнова ваља захваљивати. Елем, имађасмо и краљеве и свињаре, напоредо, чак је нашим владарима, Карађорђу и Милошу, свињарска трговина домаћинско занимање била, отуда би сваки Србин, кажу, скинуо капу док пролази краљевска кочија, али би и српски краљ украј пута сврнуо кочију, док се не слегне за жиреним свињама прашина...


* Нисте сигурни да ћете се баш "навозати" новим ауто-путем?

- Чини ми се да сам за свог, већ дугог века, већ био тамо где су ме очекивали и видео оно што ми је Господ определио... Извесно је да би ми велико задовољство било ако бих још једаред прошао кроз прелепу Србију, можебити и путем Милоша Великог, па да бацим поглед и десно и лево - до зреника чистог неба између Велике и Мале Госпојине, кад се и сама природа на зимњи починак полагано спрема.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ЧИТАОЦЕ "НОВОСТИ": Делови незавршеног романа Добрила Ненадића "Повратак из раја"

* Више пута сте нагласили да "путна греда" може само да донесе корист, никако штету...

- Милоша Великог пут необично је важан и тек ће доћи доба када ће се значај ове греде исправно свиђати. Нема потребе данас да вагамо: колико ће самом Лајковцу нова путна греда у будућности оставити, нити да набрајамо шта је све оставила некадашња лајковачка пруга. Претпостављам да оно што је свима од користи ни Лајковцу не може бити од штете... А и лајковачка пруга ће се навек помињати, као Троја или Атлантида!


КЊИГЕ НИКАД НИСУ ЗАВРШЕНЕ

У КЊИЖЕВНОСТИ се сви послови држе на пауковој нити. Постоје, заправо, само започети, али никад површени књижевни послови. Ни такозване, готове књиге, никада нису површене, пошто писац, већ на први поглед, уочава да оне ни нанети нису оном што је замислио... Уосталом, разумни људи, у мојим годинама, све полако приводе крају, па се, овом згодом, не бих ни хвалио неким "започетком".