ЗА ову календарску годину могло би се рећи да је година Горице Поповић: после једне од најугледнијих награда, "Жанка Стокић" (коју додељују наш лист и Народно позориште), позната глумица добила је и признање за животно дело "Павле Вуисић". Свечано јој је уручено синоћ на Филмским сусретима у Нишу, "за изузетан допринос уметности глуме у домаћем играном филму и сличним медијима". Пошто је већ освојила Нушићеву награду за комплетан комедиографски опус, њеној "колекцији", заправо, недостаје само још једно велико признање ("Добричин прстен") да би добила све што се добити може и што јој, с разлогом, припада.

У разговору, за "Новости", врсна глумица Горица Поповић наглашава да Ниш, у којем је управо добила последњу награду, у њеном срцу има посебно место.

* Признања која сте последњих месеци освојили, носе имена великих глумаца. Нисте били Жанкин савременик, али сте са Вуисићем играли?

- Веома мало. Заправо само у филму "Хало такси" у коме је имао малу улогу. Играла сам жену, "тазе" таксисту, прилично неснађену - Павле је био чистач ципела. У само једној заједничкој сцени он ми, у брзом покрету, добацује пар ципела кроз прозор кола. Признајем, осећала сам велику трему. Поновили смо сцену пута. Био је озбиљан, а ја сам мислила да сам нешто погрешила. У ствари, он је само желео (или бар такав утисак остављао) да буде на неком другом месту. Ади, на пример.

* У вашој каријери Ниш има посебно место?

- Награда "Павле Вуисић" за мене представља велику част, а што се Ниша тиче, увек сам желела да идем у овај град. Први пут са филмом "Мирис пољског цвећа", била сам неколику пута и председник жирија, уметнички директор, уручили су ми Повељу, а пре свега тога добила сам две "Царице Теодоре". У Нишу је публика чудесна: испуни сваки педаљ тврђаве, посвећено, упорно и стрпљиво гледа све филмове, па и кад падне киша она не одустаје. Признање ме радује, посебно кад помислим на сва велика глумачка имена којима је припало пре мене. Само ми је, ето, жао што са Павлом нисам више играла. А ни сама не знам колико сам филмова снимила...

* Водите ли евиденцију?

- Имам неке свеске, прилично добру документацију. Морам једном све то да пребројим. Чувала сам новинске исечке још од аматерских дана у Крагујевцу. Данас су то драгоцени трагови. Сећам се када је Буца Мирковић поводом Нушићеве награде писао о мени књигу. Био је одушевљен што сам сачувала толико материјала, свестан да је то и слика једног времена. Лично, највише се наслађујем лошим критикама о представама које су касније доживеле и по две стотине извођења.

Прочитајте још: Горица Поповић: Још сам гладна глуме

* Недавно је преминуо Добрило Ненадић, писац "Доротеја" по којем је снимљен и филм, а ви у њему имали запажену улогу властелинке Јелене?

- Ненадића памтим као финог, повученог господина. Овај агроном из Ариља написао је изузетно занимљив роман, у то време најчитанији у свим нашим библиотекама. Волео је да дође на снимање, да разговара, али је био уздржан, нимало захтеван. Филм је радио Здравко Велимировић, изузетан редитељ који је одлично прочитао текст. Наравно, као и увек, осећала сам страх како ћу проћи "кроз" лик... Исте године играла сам и у Зафрановићевом "Паду Италије", партизанку Божицу са "титовком" на глави. Једини пут у животу у "Доротеју" сам била плавуша, а у "Паду Италије" расна црнка. Много волим ова два филма, донела су ми и прву "Царицу Теодору". Следеће признање у Нишу освојила сам за Грлићево остварење "У раљама живота".


Фото В. Данилов




* Успели сте да протеклих година остварите равнотежу у сва три медија?

- Верујем да су ми прве улоге одредиле каријеру. Била сам веома озбиљна у раду, волела свој посао и социјално интелигентна да у свакој средини и пројекту дам максимум. Никада ми нису давали улоге које су далеко од моје личности, а ја никада нисам правила проблеме. Имала сам и срећу да ми се младост поклопила са филмовима младих редитеља, чешких ђака. Било је то златно време наше кинематографије, пуно се радило на филму. И на телевизији су се снимале дивне серије и ТВ драме.

* Много сте остварили, али сте понуде и одбијали?

- Одбијала сам неке јефтине комедије или улоге које су укључивале мало слободније сцене. Једноставно, нисам била за такве задатке. Има и једна анегдота на ту тему. У филму "Пркосна делта" Весне Љубић, снимљеном у близини Плоча, постоји једна сцена, тотал, у којој су ме наговорили да нага изађем из мора. На филму, из даљине, мало се видело, али је у серији некако било уочљивије. Гледала сам је са родитељима и кад се ова сцена појавила, узвикнула сам: "Ју, откуд ово?" Као да то нисам ја снимила. На срећу, родитељи су били доста флексибилни. Тим пре, што је отац био позоришни човек.

ИГУМАНИЈА НА "ИНСТАГРАМУ" - ТРЕНУТНО снимам серију "Швиндлери" у 12 епизода. Мислим да је то најбољи сценарио Ђорђа Милосављевића до сада. Време дешавања су тридесете године прошлог века, место - мала варошица са галеријом занимљивих ликова. У преговорима сам и за једну серију РТС следеће године, а са великим задовољством сам урадила и "Викенд са ћалетом", веома духовит филм Мирослава Момчиловића, у коме су сјајне улоге направили Ненад Јездић и Бане Видаковић. Имала сам један дан снимања, неке фотке сам већ окачила на "Инстаграм". Иначе, играм игуманију.

* Упркос професионалној и приватној непосредности, успели сте да једним делом останете "тајна" за све, па и колеге?

- То је неопходно. У свој, сасвим приватни живот не пуштам друге људе. Иначе, присутна сам на друштвеним мрежама, "качим" моје џемове, пачворке, фотографије са снимања. И то је максимум који хоћу да поделим. Ни мој супруг не жели да се показује, што поштујем. За све остало сам прилично отворена.

* Је ли и овакав став ствар социјалне интелигенције?

- Мислим да јесте. Никада нисам била склона неком драстичном понашању. Можда сам "најдрастичнија" била када смо смењивали једног управника Атељеа 212... Тада сам била и најоштрија. У свим другим ситуацијама поступам мирно, полако, отворена сам за сваки разговор. Иначе, пошто нисам жена од скандала, нисам се ни "мотала" по таблоидима.

* Како сте, за разлику од многих колега, у томе успели?

- Све зависи од случаја до случаја. Неко се "згодно" и намести. Такве новине гладне су сензација и увек су им потребне нове теме. За све ове године, и њима је постало јасно да радо разговарам о послу, оном што треба да радим. Остале приче избегавам.