ЗА добру улогу вреди бити искрен до краја и не сакрити ништа пред публиком. Посебно ми је драго што сам управо у Нишу добио награду јер је ово фестивал посвећен глумцима. Зато што не постоји ништа слично као ово у Нишу.

Овако, за "Новости", прве утиске "слаже" Тихомир Станић, овогодишњи добитник Гран-при Наиса Филмских сусрета у Нишу, за улогу Дагија Поповића у "Делиријум тременсу" Горана Марковића. Филмска екипа је ово дело посветила Предрагу Ејдусу, али нам Станић открива да је снимајући овај филм размишљао о Петру Краљу, Милошу Жутићу, Љуби Тадићу, Ђузи Стојиљковићу, Миши Јанкетићу...

- Мене су моје ћерке пратиле на отварању фестивала и ишле су заједно са мном црвеним тепихом кроз шпалир публике и биле су поносне на свог оца. Ми нисмо никакве гламурозне звезде, живимо судбину овог народа. Возим се градским аутобусом и имам сличне проблеме као већина грађана ове земље, али одједном, у Нишу, ви видите стотине људи које стоје и поздрављају глумце. То нема нигде - каже Станић.

Он је своју награду посветио мештанима села Раките који се боре за очување своје реке на Старој планини, али додаје да је најузбудљивији тренутак на додели ипак био када је Наташа Нинковић споменула Небојшу Глоговца.

- Гледао сам како хиљаде људи устају из поштовања према Небојши Глоговцу, то је заиста нешто што је на мене оставило снажан утисак - каже Станић.

Додаје да му је драго што се филм допао не само глумцима, него и млађој публици, те да очекује да "надживи ову сезону приказивања у биоскопима, да надживи фестивале, ове наше и светске, на којима ће бити приказан".

ОПСЕСИВНЕ ПРИЧЕ МАРКОВИЋА ГОРАН Марковић се у својим делима често бавио судбином глумца. Ми смо радили заједно филм "Турнеја", а то је прича о глумцима у вихору рата. Радили смо представу "Говорна мана", која је прича о глумцима у судару са неким светом криминала и неке квазиполитике. Он готово опсесивно прича причу о својим родитељима, о себи, о својим пријатељима о будућим глумцима - каже Тихомир Станић.

- Прилазили су ми клинци, студенти глуме, и били су потресени и дирнути, јер су препознали сопствену будућност. Препознали су оно што их чека у овој професији, сав ужас и лепоту - објашњава Станић. - Има на крају филма кадар када тај глумац који је одустао од своје професије - а и ја сам сам неколико пута одустајао јер ми се чинило да је бесмислено - када тај глумац изађе на крају на позорницу, после свега што доживи, и онда пре него што проговори добије аплауз. У једном часу, гледајући филм, помислио сам: Боже, кад једног дана умрем, биће довољно да ово пусте, јер делује некако најемотивније.

Прочитајте још - Гран при Тихомиру Станићу

Иако се глумом бави читавог живота, Тихомир нам открива да је имао озбиљне припреме за филм.


- Размишљао сам како да добацим, а да не подбацим. Како да добацим, а да не пребацим, како да, у ствари, погодим циљ. А циљ у овој улози је бити искрен до краја и не сакрити ништа. Значи, не умотати ту истину о себи у целофан, ни у шарене папире, не претварати се, не нудити публици само врлине своје, јер сви се ми увек трудимо да оно што сматрамо врлином некако гурнемо у први план, да то покажемо - прича нам Станић. - Али, у овом случају, усудио сам се да све своје мане отворено понудим, а и без страха одиграм најискреније и најбоље што могу. То је увек веома важно кад имате добро написан сценарио.

Нишлије у великом броју гледале филмове на фестивалу


За "Новости" каже да је задовољан не само овом наградом, него и репертоаром који је обележио његову каријеру.

- Нема великих глумаца без великог репертоара. То је оно чега се плашим, да су се због ограниченог буџета за културу нека позоришта одлучила да играју безначајне комаде, готово естрадне представице и ту не може да се развије ничији таленат - каже Станић. - Имао сам велику срећу да сам од почетка каријере играо велику драмску литературу. Играо сам Шекспира, Молијера, Бекета, Гетеа...