Оних година, Оскар Давичо се почео потврђивати као средишња личност нагло оживљене књижевне сцене. Од 1952. температура културног живота је, постепено, на свим странама, расла, тематски оквири су се ширили, изражајна средства бивала све богатија. Дошло је до процвата периодике ("Сведочанства", НИН, "Млада култура", "Нова мисао", "Младост", "Видици"); појавили су се, у Загребу и у Београду, преводи истакнутих западних писаца, раније сврставаних у буржоаске декаденте; у јавност су испливали и делови наше запостављене међуратне баштине.

Оскар Давичо се спремно укључио у превратничка комешања и превирање, као да је само на њих чекао. Отпор конвенцијама био је, и остао, подстрекач и усмеривач његова мишљења, а Вечита Промена - Муза чијих се упутстава вазда држао. Преокрет с почетка педесетих му је омогућио да се врати неким изазовима и искуствима надреалистичке младости. Осетивши дах слободе, улетео је у полемичко монологизирање, најпре у огледу Поезија и отпори, против домаће учмалости, а потом, у серији "Неотпори на дневном реду", против светског политичког и духовног устројства.

Бунтовни песник морао је привући средњошколца који је, у библиотеци провинцијске варошице, ишчитавао престоничке листове и часописе. Гутао сам све што је излазило под његовим именом, вољан да га следим на путу чији ми циљ није био јасан. Касније ћу разумети да је Оскар Давичо одан борби - зарад - борбе, борби непрестаној, која је сама себи разлог, оправдање и циљ. Такво усмерење морало је очарати шеснаестогодишњака који се гушио у породичном дому и у школској клупи, друштвеној средини и у самом себи. Песник је чезнуо за живородним дахом који уздиже и ослобађа. Шта ми је, онда и онде, од тога било потребније? Шта ми је, и дан-данас, важније?


***

Прва фаза Давичовог књижевног рада, прекидана робијањем и ратом, послератним новинарисањем (извештавање са Нирнбершког суђења и о Маркосовој герили), писањем сценарија и испуњавањем пригодних захтева, те почетним надреалистичким опитима, донела је, у "Детињству", "Хани" и "Вишњи за зидом", неке од најбољих ствари које су обележиле то раздобље наше поезије. Прелазећи, са пуном посвећеношћу, на прозу, песник ће објавити свој први роман, о коме се у једном тренутку много говорило. "Песма" је одјекнула као бомба бачена у устајалу бару нашег споромислећег приповедања, отпорног на спољашње утицаје, па и на сам соцреализам, који није стигао код нас да се устали. Склон обрачунавању са идејним противницима, а често и измишљању непријатеља, он је, у времену делимичног одлеђивања духовне атмосфере после сукоба између Дедиња и Кремља, наставио спорења из међуратног периода, као и из првих послератних година. Тако се, на једном делу идеолошког фронта, развио покрет за пуно духовно ослобађање, против догматских ограничења и забрана, у окриљу једне политичке партије која ће до краја остати верна првобитној догми, негујући култ личности и послушност непогрешивом Вођи. Слобода која поштује табуе: ја ту противречност, у први мах, нисам осећао, а могу да замислим како ју је песник живео и подносио. Оно што ме је привлачило био је немир ствараоца који беше превалио четрдесету, живо незадовољство и побуњеничка ћуд вечите младости. Подухват је био смео, и утолико ризичнији што је песник наступајићи у име једне револуционарне идеологије истовремено угрожавао њу, владајућу идеологију... Револуцију је осећао и поимао као незавршиви процес, као непрестано напредовање и самопревазилажење, као незаустављиву дијалектичку вртешку. Нешто од тог поверења у бескрајну моћ самооплодње слободе ушло је и у програм његове Партије напоменом да ништа што је већ створено не сме бити толико свето да би спречавало узлете према новим, још већим и лепшим постигнућима, чиме ипак, није укинут разлаз између визионарства и ограничења дневне политичке праксе. Несклад ће се нарочито осетити године 1953, после објављивања "Човековог човека", и довешће га у непријатан положај.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Сећање на Оскара Давича


***

Те године сам га и упознао. Крајем лета 1953, као петошколац Љишке гимназије, спремао сам се за бекство од куће. У Београд, куда бих друго. И тако, једног дана, реших да посетим за мене најважнијег Београђанина, Оскара Давича. Одлуку сам донео тако нагло да сам у воз, који је кретао према главном граду, упао са некаквом плетеном котарицом, с којом су ме, од куће, послали да нешто купим, или продам на варошкој пијаци, не сећам се шта. Знам да ме је корпа, као неприкладан и бесмислен предмет, на путовању посебно намучила, ваљда зато што је откривала све оно што сам, у свом стешњеном животу, желео да сакријем, од чега сам бежао. По мом ондашњем осећању, живот је био концентрисан у великим градовима, где су велики људи, међу којима и писци, предузимали велика дела, и где је на свакога ко у таквом окружењу живи, падало нешто од освојене лепоте и величине. У димљивом и соптавом ћири, који ме је носио према Београду, празна корпа је оличавала сву скученост и неслободу дечачког живота, од кога сам се отимао рукама и ногама, честим бекствима од куће, а пре свега читањем. Чини ми се да се од ње, од оне корпе, ни до данас нисам ослободио; она се, као понижавајућа незграпност мог постојања, појављује у различитим облицима, као одећа коју носим, као постиђеност пред великим светом, као неизбрисиви траг порекла, као истина о припадности, не више безименој сеоској породици, него малом народу и његовом језику. Излечио сам се од стида, нелагоду сам окренуо у понос који потхрањујем превеликом критичношћу према туђини, али ме и даље држи осећање да нигде у свету нисам на своме. Нигде, па ни у завичају коме сам, хрлећи за утварама, давно окренуо леђа.



***

А у Београду, све тече као да је на почетку света договорено и заказано. Испред железничке станице чека трамвај; укрцавам се последњи и возило истог часа креће. У једном замаху, излећем на Славију; тамо ми је на располагању телефонска говорница са раскупусаним имеником, а у њему, број телефона и адреса. Јавља се мукли, безвољни глас, као да је само на мој позив чекао, па се уморио од чекања.

- Желео бих да вас видим.

Песник, без оклевања, узвраћа:

- Дођи сад, одмах.

Мимо сваког грађанског реда и обичаја, Песник је, ето, приправан да у сваком боговетном часу прими незнаног и незваног госта. Он на свету нема никог ближег од младића који га читају по шугавим варошицама мале сељачке земље.

Навише, па друга лево, па десно, и ево ме, у Улици доктора Кестера.

Та улица је одавно изгубила докторско име, на Славији нема телефонске говорнице, нити се по говорницама повлаче похабани телефонски именици. Преживело је једно моје тврдоглаво сећање, које се незнатно разликује од сна.


***

Дочекао ме у тесном бетонираном дворишту, у залеђу приземног стана, за баштенским столом који му је по лепом времену, служио за рад. Тако ми се, онда, учинило, а први утисци су неизбрисиви и онда кад се не заснивају ни на чему опипљивом и видљивом.

Испричах ко сам, одакле сам и шта сам. Узбуђење доживљено при читању неких његових песама и написа свам прећутао. Чинило ми се неукусно о томе говорити, то се подразумевало; а онда, то би угрозило равноправност у разговору. Како год искрено било, дивљење нас ставља у потчињен, зависан положај. Довољно ме је понижавала празна корпа коју сам, неприметно, гурнуо ногом под сто за којим смо седели.

- Пишеш ли песме?

- Још не, али се спремам...

Каква самоуверена озбиљност! Оно мало стихова склопљених у школској клупи нисам ни у шта рачунао. Помисао да се "спремам" први пут ми је онда, у оном тренутку, заједно са том речју, дошла на ум.

Погледао ме је некако друкчије, пажљивије. Није ништа рекао, али му се "спремање" урезало у памћење. Много година касније на то ће ме подсетити.

- Чита ли се, у Љигу, "Нова мисао"?

Био је члан редакције тог друштвено-књижевног часописа, коме није био суђен дуг жиовот. Неколико месеци касније укинуће га, због Ђиласовог текста "Анатомија једног морала".

- У Народну читаоницу стиже један примерак, ја га тамо читам, за друге не знам...

Поменуо је Гордану Тодоровић и Борислава Радовића, као младе песнике који обећавају.

Било је превише ствари о којима сам, у оних пола сата, могао говорити. Зато сам и ћутао.

Једва започет, разговор је, ипак, био садржајан и смислен. Тежину му је давало оно што, ни он ни ја, нисмо стигли рећи.

Из бетонског дворишта се извукох побочно, кошкајући се с празном котарицом.


(Из зборника "Песничка поетика Оскара Давича", у издању Института за књижевност и уметност)