ТЕКСТ којим се "отвара" књига ветерана наше историје уметности, кустоса и ликовног критичара Николе Кусовца "Одабрани есеји" тумачи савремену српску уметност из њеног двоструког корена: иконе и слике. У издању за које је заслужан Момчило Моша Тодоровић и његова "Радионица душе", управо се кроз овај есеј, као кроз некакву призму могу разабирати и остали, ту објављени, Кусовчеви радови, настали у протекле три деценије.

Констатујући да се биће европске уметности може разумети кроз однос слике према икони, Кусовац наставља:

- И новије српско ликовно стваралаштво настало после сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, такође открива слична својства, садржи сличну бивалентност. Оно је последица важних догађаја који творе историју српског народа од његовог пада под отоманску власт - тврди историчар уметности и износи да је од тада црква постала једини носилац писмености, чувар националних вредности, традиције и уметничке баштине, те да се "европеизација српског сликарства", у делу нашег народа који је био под хабзбуршком влашћу, десила у 18. веку, а сто година касније, јужно од Саве и Дунава.

Кроз све уметничке нараштаје, од почетака штафелајног сликарства до наших дана, Кусовац прати управо однос између иконе и слике, односно за шта су се у тој двојности аутори опредељивали тражећи личне поетике, или како су је у свом делу мирили. Кусовчев став о овом питању најближи је размишљањима Милана Кашанина, поводом изложбе југословенске уметности у Лондону:

"И у уметности и књижевности ми можда исувише узимамо иностраног зајма. Небо над Авалом или над Монмартром није исто, и другачији је залазак сунца на Калемегдану, а другачији на Сени, исто онако као што Шумадија не личи на Нормандију. Ко ће то открити и насликати? Ни декретом, ни порукама се то не може одредити. То зависи од личне снаге, коју неко има или нема."

Стеван Дукић



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ТАСОВАЦ О ОТКАЗАНОМ КОНЦЕРТУ: Дизни изгубио од додолског лобија


Садржај ове луксузне монографије, која на више од 200 страница доноси и репродукције дела о којима Кусовац пише, чине и есеји о уметницима који су, од средине прошлог века (неки и мало пре), стварали домаћу ликовну сцену. У фокусу нашег историчара уметности тако су се нашли Марко Челебоновић, Стојан Аралица ("Особени колориста"), Недељко Гвозденовић ("У походу на сликану површину"), Васа Поморишац, Александар Томашевић, вајар Тома Росандић, Миодраг Вујчић Мирски ("Мир иверја и ходочашћа"), Драгиша Ајдић Ад ("Рођени уметник"). Али и Милован Крстић ("Без журбе и задиханости"), Стеван Дукић ("Творац племенитог кова"), Ненад Лука Станковић ("Опус радости"), Сава Ракочевић ("Самотњак"), Милован Видак ("У потрази за Златним гралом Милована Видака") и Александар Луковић ("Време кловнова").

Уз текстове о Продајној галерији Београд, Збирци Дома војске, ликовним колонијама РТС на Златибору, у 22. монографији "Радиониоце душе", која је сакупила 31 рад Николе Кусовца су и они о Пеђи Милосављевићу, Миодрагу Рогићу, Раши Тркуљи, Милошу Шобајићу, Миљенку Станчићу, Воји Станићу, Илији Витолићу, Љубинки Јовановић Михаиловић и Радовану Трнавцу - Мићи.

Александар Томашевић



ВИСОКЕ ВРЕДНОСТИ И МЕЂУ ГЛОБАЛИСТИМА

СКЛОНИЈИ оном делу српске ликовне сцене која је окренута нашем духовном и ликовном наслеђу, Кусовац препознаје квалитет и у "глобалистичком" табору:

- Без обзира на то што се под ознаком глобалних и авангардних вредности лакше подмеће безвредан увоз и што се у тим просторима крећу и сналазе прозвођачи магле, не могу се оспорити високе вредности што су их на том пољу остварили српски уметници попут Радомира Дамњановића Дамњана, Владана Радовановића, Мирољуба Тодоровића или Марине Абрамовић, Ере Миливојевића и Де Стил Марковића.