У берлинском "Шаубине ам Ленинер плац", Томас Остермајер је засновао једно од битних упоришта за одбрану људских права, упорно се, својим позоришним пројектима, борећи против деснице и хегемоније капитализма. Додуше, средствима која не мењају свет, али га чине праведнијим. Позоришни језик, метод Томаса Остермајера је у свом средишту експлозиван и разарајући, али је његов појавни облик сведен и утишан до аутистичности. У ту контроверзу се уклапа и специфична клаустрофобија, која, било да је друштвена или психолошка, увек остаје као карактеристика сваке од његових режија, чак и када тумачи драмску класику ("Ричард Трећи", "Нора"). Унутар себе, Остермајерови ликови су затворени у своју амбицију, емоцију, традицију, нагоне. Они се не испољавају непосредно, њихове реакције су често неочекивано млаке, чак и контроверзне.

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА 53. БИТЕФ; Еден фон Хорват: "Младеж без Бога"

У "Историји насиља", представи рађеној по роману младог Француза Едуара Луја, у коме он расплиће аутобиографску трауму социјално потлаченог, скрајнутог, силованог хомосексуалца, чији покушај пријављивања младог Алжирца, виновника злочина (кога је сам довео у свој стан) остаје потпуно безуспешан, услед глувоће друштва, Остермајер понавља свој принцип. Силовани младић не добија законску сатисфакцију, силоватељ се, бежећи, извињава, жртва се затвара у себе......

Прочитајте још: "ЈУРОПА" из Нигерије

Томас Остермајер доследно компонује овај социјални саспенс, од злочина, приповедања, препричавања, саопштавања, видео-материјала, гротескне реакције власти на маргиналне слојеве државне машине силе... У свом активизму, он је, зачудо, потпуно конвенционалан у језику, којим се на сцени служи, да саопшти поруку - да је свет зао и неправедан. Зато што та идеја и јесте конвенционална и клише. Та клаустрофобија, коју постиже оскудним намештајем и празном сценом, на којој бубњар и филм више "раде" за тумачење Лујевог романа и ситуацију угрожених социјалних група, него драматургија представе (драматург Флоријан Борхмајер), прилично је шематизована у својој репетитивности.

Драгана Бошковић

Од распада заједнице, као и моралних вредности (још један клише), који су идеја 53. Битефа, у представи Томаса Остермајера има много тога. А како то да се поништи, да би се "љубав почела од почетка", тај рецепт је саопштен са сцене, мада није за употребу "код куће": остати у себи, не излазити са својом траумом напоље, чинити се да се ништа није догодило!

Трећа представа у Главном програму 53. Битефа је показала увек добро немачко позориште, рад значајног редитеља, одличне глумце, али није покренула никакву новост у театарском смислу. Била је, додуше, занимљиво склопљена, али већ виђена прича.