КОРЕОГРАФ и играч Кудуз Оникеку, са још двоје учесника, једним мушкарцем и једном женом, успело је да дочара, нимало илустративном кореографијом, инсајдерску страну мигрантске катастрофе. Уз узвикивање имена земаља одакле долазе имигранти, са неколико написаних речи на нашем језику ("Нико не ставља своје дете у чун, ако море није сигурније од дома..."), у сценографији разбацане гардеробе и личних ствари, што је слика која је и нама у оку, из нашег града, допрли су до гледалаца својом непосредношћу, аутентичношћу, топлином, и сала им је узвратила емоцију, иако, на општем плану, никакву другу помоћ њиховим сапатницима није у могућности да пружи.

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА 53. БИТЕФ; Еден фон Хорват: "Младеж без Бога"

Са ранцем на леђима, свако од играча је прескакао кореографске препреке, њихов очај је био видљив у сваком кораку...

Кудуз Оникеку, истраживач у области денс театра, нарочито у споју са нигеријском традицијом Јоруба (отуд наслов, склопљен од израза Јоруба и Европа), визионар је, очигледно, који ову врсту истраживања проноси и по највећим светским фестивалима. Највероватније, у програму, који има за циљ да представи шароликост различитих "школа" и извођачких пракса, данас веома актуелног денс театра. У том смислу, наступ нигеријске "Компаније Q", без обзира на то што је кореограф професионални играч и ванредни професор плеса на Калифорнијском универзитету, чини се да је један од оних потеза, којих има сваке године на Битефу.


Драгана Бошковић

То су представе које би требало да буду саставни део посебног, а не Главног програма, у коме није важна стварна "величина" представе у селекцији, њена сложеност, иновативност, представљање нових позоришних пракса, него информација о активизму уметника, да, кроз уметност, којом се баве, поставе права питања о свету, у коме постаје живот немогућ, који сила најјачих уништава, део по део. Због тога је ова драгоцена представа приказивана и на фестивалима, који нису превасходно позоришни.

Непрестано имајући у оку, уму и срцу слику утопљеног малишана, имигранта кога је море избацило на неку од негостољубивих обала, свима се игра нигеријских денс уметника приказала не само метафоричном, истинитом, инвентивном, него је донела, и оставила поруку, која је у суштини драмске уметности - преиспитивање моралних ставова, са којима живимо, потребу да се регује, покрене, да свет, који театар засигурно не може да промени, осуди јасно ужас, који свима прети.

И доћи ће, кад-тад, до свачијег дворишта.