КЊИЖЕВНИ Медитеранац, како за себе воли да каже, Никола Маловић написао је десет књига и добио исто толико књижевних награда. Један од оснивача данас водеће књижевне Групе П-70 ће на предстојећем сајму књига са Владимиром Кецмановићем, Слободаном Владушићем, Дејаном Стојиљковићем и Марком Крстићем прославити деценију њеног постојања.

Маловић је познат по романима "Лутајући Бокељ" и "Једро наде" и као оснивач херцегновске књижаре и издавачке куће "Со". А, ускоро излази његов нови роман "Галеб који се смеје - роман за децу и одрасле".

- То је алегоријски роман - каже Маловић за "Новости". - Говори о времену у које смо уроњени и о таласима који долазе. Главни јунак је галеб Симон који ће нам показати свет у коме је могуће да се на острву Мамула, некадашњем злогласном логору, сада гради луксузни туристички ризорт. Имаћемо наутичку историју, с морепловцима, имаћемо екологију, имаћемо љубавну причу, имаћемо бајку - илустровану двема мапама, једним печатом и са чак 59 фотографија Боке которске - најлепшег залива на свету. Роман је у штампи, тако да очекујем да ћу га потписивати на Сајму.

* Дефинишете себе као српског обалног писца?

- Да, између осталог и зато што се трудим да у романима онеобичену Боку которску увек приказујем као teatrum mundi, као слику света. Бити дефиницијом српски обални писац значи у неку руку бити светионик, значи писати на матерњем језику са рубног, управо медитеранског простора. У временима када је Србија постала земља омеђена само копном, држим да је веома важно да српска књижевност буде конектована с традицијом тако што ће неко стално држати прст у мору. Јер тада си, каже пословица, повезан са целим светом.

Прочитајте још - Никола Маловић: Књижевности нема без Бога, љубави и смрти

* Да ли и даље мислите да је бити српски писац у Црној Гори исто као пуцати себи у руку?

- Све мање себе видим чак и у одговорима који у себи имају Црну Гору. Ја сам Бокељ, и то посебно Црна Гора све чешће треба да има на уму. Узела ми је све на чему сам професионално могао да изградим будућност, и струку, и језик, и писмо. Али ми је и помогла. Будућност никога од нас неће питати какве смо препреке имали на животном путу, него што смо урадили упркос њима.

* Аутор сте вероватно најкоментарисаније реченице у савременој српској књижевности, оне из романа "Лутајући Бокељ": "Још увијек мислим на српском". Није ли она помогла да дођете до армије утицајних читалаца?

- Мислим да сам до мора читалаца дошао текстом који следи након те прве најкоментарисаније реченице.

* Откуд вам храбрости да се борите за очување српског идентитета у Боки которској?

- Не доживљавам себе као нарочито храброг човека. Напросто живим радећи најбоље што знам оно у чему сам добар. Игром прилика то само штрчи од просека и доживљава се као храброст.

ДВАПУТ ГОРЕ * A КО су, по вашем мишљењу, Срби који су највише задужили наш народ, осим Тесле, Пупина и Ђоковића? - Први након ове тројице су родитељи који сваког дана раде на томе да им деца остану и спасу ову земљу - каже Маловић. - Тамо где је боље, тамо је двапут горе. Један ће успети, девет неће. Тесла, Пупин и Ђоковић за мене нису издајице зато што су отишли, а отишли су зато што овде не би могли да буду Тесла, Пупин и Ђоковић. Ми сви остали можемо, и хајде да покажемо како само комплетни идиоти не знају да зналачки посложе коцке бољег живота.

* Могу ли се политички коректни уметници звати уметницима?

- Не. То су умиљата, но гадна јагњад блиска разним изворима финансирања. Политички коректна уметност се додворава спонзорима, и уринира, уместо да поји читаоце, гледаоце, или слушаоце. Уметност мора да је истинита. Уметности нема без става, без обзира на цену, уметности нема без му...

* Шта је пресудило да у низу ваших интересовања књижевност однесе победу?

- То што не бих могао да добацим до музике. Тако је мислио и Павић. Књижевност је на другом месту, сликарство на трећем.

Прочитајте још - Никола Маловић: Поглед на море, то је питање националног поноса

* Црна Гора се придружила санкцијама Русији, признала Косово, иако вероватно већина становништва није била за то. Колики је утицај Запада на политичка догађања у Црној Гори и колико Црна Гора стварно води независну политику?

- Црна Гора, као ни Косово, нема спољну политику. Њу јој други кроје.

* Куда иде црногорско друштво?

- Као што се свемир све више шири, тако се и Црна Гора све брже одваја од Србије. На путу "у три лепе".

* Како вам данас изгледа Србија?

- Потпуно разваљено. Да је Црна Гора и остала у државној заједници, то више не би имало смисла. Ко нас је разбијао, није дангубио.

* Шта још трује времена у која смо уроњени, осим, како сте раније казивали, брзине и све присутније НВО едукације?

- Недостатак оперативне политичке мисли. Наш народ је постао апатичан, кротак и безидејан. То није у духу нашег слободарског народа. Један од разлога зашто је то тако може се пронаћи сваког дана на трафици када се упореде махом исти тровачки наслови у свим дневним новинама.

* Мислите ли да је живети у крају каква је Бока которска, привилегија за писца?

- Иво Андрић ништа вредно спомена није написао у кући с погледом на улаз у залив. Његов есеј о Његошевим младим данима, током школовања у Херцег Новом, заостаје за Андрићевим другим есејима. Бока није привилегија за писца, јер је море живи флуид који отима виталне мисли. Тешко се на мору пише о мору. Чини ми се да сам успео да проговорим аутохтоним сликама, укусима и мирисима јер их као 325 година стар Медитеранац заиста осећам.

Прочитајте још - Маловић: Црна Гора не постоји, од 2006. имамо Монтенегро, али није истинит

* Можете ли замислити себе на неком другом месту?

- Живот на другом месту? Могао бих себи да приуштим зимску београдску резиденцију. Но помисао да ћу, ма не дај боже, затећи Аладина који с моје терасе отире свој тепих - демотивише ме да мењам географију. Херцег Нови је био под Турцима 100 година. Летећи ћилими зелене боје већ се виде у плавим зеницама древних примораца.