СВЕ што се данас догађа је једна врста хаоса, али и у тим хаотичним, бесперспективним околностима има много људи којима је достојанство још увек изузетно важно, и много оних који неће да пристану на било коју врсту понижења. Јер, онај ко пристане на мало понижења, мора знати да ће га сачекати и веће, и сада је само питање твоје одлуке да ли ћеш у животу да се кајеш или ћеш живети као човек, са свим последицама које та одлука повлачи за собом - каже, за "Новости", академик Душан Ковачевић.

Са писцем који готово пола века "преписује живот", осветљава све наше апсурде и пише приче о нашем менталитету, карактерима, историји, разговарамо у Хајд парку на Топчидерском брду, где снима нови филм. После 17 година паузе, и његових ремек-дела која су сврстана у филмску баштину, Ковачевић је опет са камером. Сценарио новог филма који режира - "Није лоше бити човек", настао је из његове награђиване драме "Кумови", која се од 2012. као хит представа игра у Звездара театру. Ова трагикомична метафора о нашој изгубљености, промашености и неподношљивој тежини околности у којима живимо сада добија и филмску верзију.

* Да ли ће и у поднаслову филма писати "Комедија о трагедији наше свакодневице", као што пише у "Кумовима"?

- Све што сам до сада писао, ако би се жанровски гледало, јесте трагикомедија. Кад те моје приче, позоришне и филмске, и неке књиге које сам написао не би биле осветљене и том другом особином људи, једном од најдрагоценијих - да умеју и да воле да се смеју, биле би врло трагичне. Ти филмови и представе не би могли да се гледају колико би били мрачни и страшни. Да "Маратонци" нису комедија, ко би гледао ту причу о погребном предузећу у једној кући? Нико. То би било цеђење мрака, и тек када је та прича досегла границе апсурда и неке велике метафоре да су ти ликови заживели у жанру комедије, онда је могла да се гледа. И гледа се дан-данас, као црна комедија, а она није црна, само је истинита.

Прочитајте још - Душан Ковачевић: Нисам залуд трошио перо

* Зашто се све ваше приче, колико год оне биле гротескне, апсурдне, хиперболичне, стално показују као наша реалност?

- Наша реалност и реалност данас у свету поприма све веће апсурде, и оно што су некада биле вредности, што се некада звало част, поштење, достојанство, реч, сада служи само за подсмевање. Ко је данас дао неку реч, нешто обећао, па то касније одржао, ако не причамо само о ретким, честитим људима које знам, мање-више, искључиво је у служби каријере, профита, тако да је између истине и лажи дошло до великог неспоразума. Кад видим шта се све догађа у друштву или у нечијем животу, врло често помислим: да сам ово написао, у то нико не би веровао. Ти догађаји су на граници таквог апсурда да то ни књижевност не би поднела. Сваког дана на телевизији, у новинама, видимо нешто што је апсолутно немогуће да се догоди у литератури, у позоришту или на филму. Може, ако је реч о нечему што је правио Монти Пајтон, али се то зове "Монти Пајтон циркус". Онда може да се догоди свашта.


Фото Војислав Данилов

* Где су нестале реч и част?

- Знам само да човек који не држи реч није човек. За мене је реч примарна и основна ствар. Није потребан никакав папир. Уговори су смишљени да би судови имали посла и да би адвокати зарађивали новац, а код честитих људи, када се нешто договоре, када дају реч, онда је то за њих озбиљније од било каквих папира, потписа и свега осталог што нас води на пут неког суда. И ја, и дан-данас, а то сам научио у младости, више поштујем реч од било каквог уговора. За мене је реч светиња. И тако ће увек бити. Хоћу да кажем да припадам једној генерацији која је одумрла, или је на ивици да одумре, не зато што је та генерација била честитија и поштенија од младих људи данас, него зато што је обичајно право било друкчије. Данас је дошло до неког страшног убрзања, имам осећај да су недеље као дани, да су месеци као недеље, и све је мултиплицирано до те мере да вам се заврти у глави од чињенице да вам живот пролази страховито брзо, и да више немате контролу над временом и сопственим животом, јер је толико информација, догађаја, стресова кроз које свакодневно пролазимо.

* Колико ваш нови филм даје значај доброти, части, иако смо сведоци да добар и честит човек данас постаје животни губитник?

- Ја сам у наслову направио благу, ироничну ограду, нисам написао "Добро је бити добар човек", рекао сам са подсмехом "Није лоше бити човек". То је као једна од могућности, па можете да бирате шта хоћете. Али ја стварно верујем да није лоше бити човек. Мислим да се доброта враћа, у то сам се уверио хиљаду пута. Кад год некоме учините нешто добро, одједном вам се, изненада, деси нешто лепо. То је правило, и на том правилу почива цивилизација. Јер да је зло јаче и боље, и да је моћније, ове цивилизације не би било.

Та прича о добру и злу заправо је суштина комплетног људског постојања, и комплетне литературе, уметности, свега. Заиста, кад боље размислите, није лоше бити добар човек. То је нешто што треба имати на уму, и у овој силној брзини у којој живимо, и у осећању супериорности које је често. Треба увек помислити на то да ће нам се доброта вратити.

Прочитајте још - ДУШАН КОВАЧЕВИЋ О ПОЛОЖАЈУ СРБИЈЕ: Суштина је да смо окружени са 40 милиона људи који су у НАТО, треба ли рећи нешто више од тога?

* Главни јунак ове приче је Милан, професор музике, који остаје без посла јер је све мање ђака у музичкој школи и више нема коме да предаје...

- Написао сам десетак верзија сценарија по мотивима драме "Кумови", а од тог комада остала је само иницијална прича о Милану, професору који не пристаје на компромис и понижење, иако је остао без егзистенције. Једног дана у близини своје куће, где је парк, среће пса, с којим постаје најбољи пријатељ, и у недостаку свог кума који је нестао пре пет година, почиње с њим да шета, да му се жали и да прича све оно што никоме не би рекао. То је нека основна, врло груба, испричана "скица", јер у овом филму има преко двадесет људских субина. Од оних малих, о професорки и њеном ученику који свирају класичну музику на улицама Беча, до професора који је главни лик. А читава прича је негде, заправо, посвећена људима који се баве музиком - класичним музичарима, певачима који певају по клубовима, људима који свирају на улицама, професорима који предају у школама и на академијама. Музика је нешто што је мени врло блиско и драго, јер је музика вероватно нешто што је у уметности најуниверзалније. Мислим да је човек, пре него што је почео да говори, сигурно певао.

* Једну од главних улога у новом филму "игра" и ваше велико пријатељство са псима. Да ли и њима правите омаж?

- Овај филм ће свакако бити и велики омаж мојој емпатији према животињама уопште, јер сам рођен у кући на селу, и сама та чињеница говори о томе да сам већ као дете упознао тај дивни свет животиња и птица. Детињство и младост провео сам у голубарнику, а у кући у Београду, у једном тренутку, имао сам пет паса. У овом парку где сада причамо, и где се догађа почетак филма, први пут сам био пре двадесет пет година, са првим псом кога сам имао у Београду. Шетајући с њим, провео сам овде многе године, не знајући да ћу ту једног доћи да снимам филм посвећен псима.


Фото Војислав Данилов

Данас су на снимање дошла три пса која сам изнајмио из Мађарске, из центра за дресуру паса баш за филмске пројекте. То су пси из школе која је била ангажована за филм "Бели бог" Корнела Мундруца, који је победио у Кану, а посвећен је псима у Будимпешти. Та три мађарска пса играће у мом филму, уз још два пса из Београда, и то ће бити прича о пет паса и о судбини њихових власника. Мислим да је то некакав мој дуг за бескрајну љубав коју су они мени даривали, наравно и ја њима, током целог живота.

Прочитајте још - Душан Ковачевић за "Новости": Нови рат би нас докрајчио, мир је потребан као лек

ЧОВЕК КОЈИ СЕ ПРЕЈЕДЕ

Зашто изгледа као да стално живимо све ваше драме, "Маратонце", "Радована", "Балканског шпијуна", "Ко то тамо пева", "Генералну пробу самоубиства", "Живот у тесним ципелама"...?

- Мучи нас то што никада до краја нисмо дефинисали свој живот, и никада нисмо знали шта хоћемо. Буквално је тако. Могао бих рећи и да смо врло често били бахати, као човек који се преједе па онда више не зна шта да ради. А опасно је дуго бити гладан, па се најести. Сада опет треба да се саберемо и сами себи признамо шта је реално, а шта је оно што ми само желимо а није могуће да се изведе. Између реалности и наших жеља изгледа да је све већи раскорак, и наравно, тај раскорак и све то што нас збуњује и у чему наши људи живе као у ружном сну злоупотребљавају разноразне политичке опције, и политички подводачи који профитирају на незадовољству и несрећи народа. Кад се народ освести и види да је настрадао, већ је касно. А онда почиње наше чувено кајање: Е, да ми је била ова памет!

Душан Ковачевић и Војин Ћетковић на снимању филма "Није лоше бити човек",фот В.Данилов

СВА ЧУДА НА БАЛКАНУ

* Колико смо ми данас добри људи?

- Упркос овом нашем моралном и економском хаосу, већина људи је добра, а то што је несрећна, то је друга прича. И кад бисмо сада кренули да причамо шта се нама у Србији све десило у последњих седамдесет-осамдесет година, морали бисмо да се вратимо на Други светски рат, а онда на Први, на нестајање у тим ратовима, и на одласке у неколико периода. Прво на оне гастарбајтерске, а од деведесетих година на интелектуалну емиграцију, и на све врсте чуда која су нас задесила на Балкану. Тако смо дошли до ове године и овог дана када опет имамо хиљаду знакова питања и проблема, као да смо на почетку 19. или 20. века. Ми стално почињемо нашу историју од неког почетка, и сада смо опет на почетку.