Једанпут, у детињству, били смо у посети на селу, упиташе ме желим ли да зајашем коња. Нисам стигао да одговорим, а неко је већ одлучио, подигао ме и сместио на леђа племените животиње, на овлаш пребачено ћебе уместо седла. Мало је рећи да сам се уплашио. Не само зато што сам се нашао тако високо, већ и зато што сам осећао снагу ата, моћ тог складног тела, мишиће који играју на његовим бедрима и сапима. Домаћин је држао узде, али је коњ тропнуо неколико пута у месту, пара му је избијала из ноздрва, мануо је главом, протресао гриву, зарзао као неодлучан да ли да на себи истрпи недостојног јахача. Једва сам дочекао да ме спусте на земљу...

Неки пут, када пишем, имам осећај да јашем ата којег сам недостојан. Имам осећај да се лагано љушкам, прелазим у кас, галоп, чак јездим неслућеним пространствима, осећајући снагу неког сасвим другог тела... Имам такав осећај и уживам. Али, имам и стални страх да тај ат, да то што пишем, може да ме збаци када му се прохте. Јер шта сам ја, недостојан, у односу на оно о чему покушавам да пишем, у односу на силу језика, чини нам се укроћеног, али способног да се само једном пропне и настави без јахача.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - АУТОРСКИ ТЕКСТ ПАТРИКА БЕСОНА ЗА „НОВОСТИ“: Реченица Хандкеа се види ухом

Неки пут, када пишем, имам осећај да бродим. Не баш као капетан или морнар, већ више као путник који није сигуран где је лука исходишта, где је његов вез и пристан. Лађа нам се издалека чини као љуска, али изблиза постаје јасна дубина њеног газа, колико је ту приликом градње потребно нацрта, па заварених челичних плоча, ливених закивака, колико је повесмо дима из димњака, како страшно тутњи ланац ленгера... Брод је велики, свака палуба је као кућа на кући, али на пучини изгледа као да је направљен од испресавијаног папирића... Лађа одјекује, сваки шум или шкрипа преносе се коморама, складишта могу да приме бог свети зна колико чега, али на пучини она изгледа као да је направљена од папирића на који могу да стану реч или две, реченица. Путовање бродом је слично писању, гледано и изблиза и издалека.

Неки пут, када пишем, имам осећај да летим. Али никако авионом, за толико сам разуман, знам да не знам да пилотирам. Имам осећај да летим тако што ме о концима вуче читаво јато двокрилних белих врата из једне болнице у којој сам боравио као дете. Да, та узмахана врата ме вуку као читаво јато узлепеталих птица. Летим као да ме подижу о ланце везана гвоздена ђулад наших тешких дана, коју, иначе, не бих био у стању сам да подигнем, ни да померим. Летим као да стојим на нашем ћилиму с другог краја света, из Мексика, чија се шара зове “реке и планине”. Летим као чак неколико листова папира на којима сам написао причу, да бих онда допустио да лелујаво падну са радног стола, затим их вратио на сто, и све тако неколико пута, умишљајући да тако причу могу да научим лету.

Неки пут, када пишем, имам осећај да много седим. Имам осећај да се не мичем сатима, данима, да устајем само када морам, тек за толико да се протегнем, да принесем кафу или нову паклицу цигарета, да уместо Савала пустим Моцарта, да два-три пута седмично поштару отворим врата, а годишње одем код очног лекара... Да, када пишем, имам осећај да превише, предуго седим. Међутим, утешно је то што веома добро знам да заправо јашем, бродим, учим да летим.


Приче о Мерама - Горан Петровић