ПАРИЗ - ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

НОБЕЛОВА награда Петеру Хандкеу апсолутна је победа и глорификација квалитета. Свима нам доноси срећу и осећамо се као да смо је ми добили, јер је Хандке увек био уз српски народ. Обожавам тог човека.

Тим речима започиње разговор за "Новости" познати српски сликар Милош Шобајић, велики Хандкеов пријатељ, с којим годинама другује у Паризу. Заједно су прошли и голготу деведесетих, борећи се у неравноправним условима да истина о Србима и Србији избије на видело.

- Мене су напали 1995. године, јер сам био Србин, а излагао на Бијеналу у Венецији. Није било другог разлога за напад! Невероватно је да то може да се доживи у, мислило се до тада, слободоумној Француској. Помињали су политику, а не моју изложбу. Али, то је трајало свега неколико месеци. А, напади на Хандкеа трају тридесет година! И он то све фантастично подноси - истиче Шобајић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Петер Хандке: Оживљавају ме Срби са Косова

* Како памтите те дане заједничке борбе, ваше и Хандкеове?

- Састајали смо се на вечерама, по атељеима, ресторанима, на протестима. Окупљали смо се ми који смо мислили исто, а они који су мислили другачије налазили су се на другим местима. Тада је дошло до великог јаза у нашим дотадашњим пријатељствима, српско-француским. Разговарали смо о свему томе, били шокирани да један мали народ од осам милиона становника, усред Европе, доживљава да га та Европа добро избомбардује, прво псовкама, а потом и бомбама.

* Шта вам је тада говорио, зашто је бранио Србе?

- Хандке ми никада није оправдавао нити објашњавао своје поступке. Једноставно, сматрао је да је то његов људски задатак и дужност поштеног човека. Никакав интерес ту није имао. Радио је то из интелектуалног уверења да стоји на правој страни.



* До Хандкеа је, због његовог начина живота, тешко доћи?

- Нема ни аутомобил, ни мобилни телефон. Има организован дневни ритам: пише, шета се, копа башту, сади цвеће, скупља перушке. Нисам смео да га зовем телефоном пре 11 сати ујутро. Од раног јутра до тог времена, отприлике, писао би. Тек онда би дизао слушалицу кућног телефона, ако је то желео. Убрзо после тога би, међутим, излазио. Добијао сам га, обично, око пола дванаест, и то је било време када смо уговарали сусрете.

* Памтите ли неке андегдоте из тог доба?

- Сећам се када сам га први пут позвао код мене на вечеру. Посматрам с једног прозора у мојој кући на Монмартру све госте који ми долазе, да бих сишао да им откључам врата. Видим, тако, Петера који долази мало пре договореног времена. Таман да стрчим да му отворим, кад га приметим како се сакрива иза дебелог кестеновог дрвета. Вири, и гледа, тако скривен, моју кућу. Гледам га с прозора и питам се шта то ради. Провео је петнаестак минута тако сакривен, и осматрао, гледао, са свих страна. Није скидао поглед са фасаде моје куће. Било је то право војно-извиђачко посматрање. Када је дошло време да се појави, храбро је изашао иза тог дрвета и упутио се према кући, а ја сам сишао и отворио.

* Јесте ли га питали зашто је то радио?

- Одговорио ми је да хтео да види код кога то долази на вечеру. Било ми је то крајње симпатично. Хтео је најпре да види каква је то кућа, који су то прозори, ко би ту могао да живи. Изванредан кафкијански приступ. Као геометар Јозеф К. из Кафкиног замка.

* Како гледате на Хандкеа као аутора?

- Већ педесет година је највећи писац. "Псовање публике" је потпуна прекретница у драматургији, јер су њоме срушени зидови између гледалаца и глумаца. Ми из публике, захваљујући Хандкеу, више нисмо воајери. Написао је текст за три дана чекања, док је његова пријатељица глумица била на пробама. Када читате његове књиге схватите да вас је на крају увукао у њих.

* Хандке је приметио како га често коментаришу, иако многи не познају његово дело.

- Када сам, давно, у излогу видео "Страх голмана од једанаестерца", запитао сам се шта би овај чудан наслов могао да значи. Тада се нисмо познавали. Узео сам књигу и прочитао је. Очекивао сам да се нешто деси, да се неко у тој књизи воли или не воли. Али, наишао сам на једноставан, готово телеграфски текст, кратак, без неких великих осећања. Његова литература је апсолутно посебна, једиствена, писана чудним речником, на који до тада нисам био навикао. Књига која тече, а не дешава се. Отада сам доста тога прочитао од Хандкеа. Величина његове књижевности се огледа у потпуно новом погледу на свет. Говори о унутрашњим стањима. Он пише о стању духа.



* Хандкеа воле или не воле, али због његовог политичког ангажмана, а не због његовог дела.

- Сведоци смо тога какве све жестоке нападе трпи последњих дана, од којекаквих индивидуа које не могу да се помире с мишљу да неко ко је бранио Србе и стајао уз Србе, може да добије једну такву награду. Међутим, треба погледати и ко су људи који га нападају. То су они из исте оне фаланге која је била вечно против нас, последњих сто година, па није ни чудно да баш они са толико беса и мржње оспоравају Нобелову награду за књижевност. То су све неки врло чудни типови, који су од самог почетка били за бомбардовање Србије, за цепање Србије, за окривљавање Србије да је "геноцидна", она која је претрпела геноциде и која је трпела сва зла овог света!

* На крају је, ипак, добио награду?

- Морали су да му је дају! Једноставно, није могло другачије. Последњих година било је врло бизарних додељивања Нобелових награда за мир, онима који праве ратове, па је њен углед планетарно доста пао. Сумњам да је више ико, као некад, био одушевљен нобеловцима, као у оно доба када је Иво Андрић добио ову награду. Ово с Хандкеовом је сада све променило. Петерова награда је награда свих нас, свих људи који желе мир, правду, који траже истину, који су против зла.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Милош Шобајић о великом пријатељству са нобеловцем Петером Хандкеом: Књижевни великан написао ми је монографију

У БЕОГРАДУ МИ ЈЕ ДИВНО

* САДА живите у Београду, у Француску идете све ређе?

- Одем, са великим задовољством, у Париз, колико могу често. У Београду водим Факултет за уметност и дизајн, па ме то држи у свакодневној обавези. Имам диван атеље у Београду и у њему сликам већ годинама, и излажем колико год могу и у Србији и у свету. Немам баш никакво огорчење према Европи. Осећам се Европљанином, развијао сам се као Европљанин, обожавам западноевропску цивилизацију, њихову величанствену културу јер су је стварали сами, али сам огорчен њиховим политичким ставом према Србији.


КУЛТУРНИ ЦЕНТАР У ГРЧКОЈ

ПОВОДОМ дана посвећених чувеном глумцу Зорану Радмиловићу, недавно је отворена велика изложба слика Милоша Шобајића. Такође, синоћ је било планирано да у главном граду грчког острва Кефалоније, Аргостолију, Шобајићу, на његову крсну славу Свету Петку, буде уручена повеља почасног грађанина. У овом месту где се, иначе, однедавно налази улица са именом Моме Капора, ускоро ће бити отворен и Српски културни центар "Милош Шобајић", на имању почасног конзула Србије Виктора Рухотаса.