ОН је уметник о коме се на просторима некадашње Југославије најупадљивије ћути. У Сарајеву где је оставио најдубљи траг као оснивач чувеног театра "Обала" и редовни професор Академије сценских уметности наметнути заборав је скоро физички опипљив: свако скретање са маргине које би да доспе у срце ствари - на површину избацује фаму о њему. Од тренутка избеглиштва са још 150.000 сународника, све до данас, Младен Матерић живи и ствара у Тулузу. Октобарски повратак у Србију на "позоришни Кустендорф" прилика је да говоримо о премијери представе "Сећам се, небо је далеко, а и земља" његовог "Тетовираног позоришта", о сарадњи са Петером Хандкеом, о Србији и Републици Српској - земљи којој се увек враћа када мисли о кући...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Хандке и ја смо прошли голготу због одбране Срба: Славни сликар о пријатељству са добитником Нобелове награде


- Пре ратова и распада Југославије, читали смо Хандкеове текстове, књига "Голманов страх од пенала" вероватно је прва која ми је својевремено дошла под руку. Били смо опчињени филмом "Небо над Берлином" и представом "Каспар" која је дуго, мислим 15 година, играна у Загребу, са Ивицом Видовићем... Хандке је био млад, десетак година старији од моје генерације. А ја сам га упознао у Паризу почетком деведесетих преко заједничких пријатеља. Недуго затим изашла је књига "Правда за Србију", а многима је случајно или намерно промакао крај те књиге и нека врста закључка: да његова генерација која у том тренутку има око шездесет година, није смела да допусти да се рат у коме је нестала Југославија догоди. Мени се то јако свидело. То да рат нисмо смели допустити, уз ону Хандкеову жељу за "могућношћу додатног промишљања" након страхоте.

*Недуго затим са Хандкеом сте на сцени Народног позоришта Републике Српске поставили "Кухињу". Како је било радити са њим?

- За сарадњу је важно бити прилично близак и прилично различит истовремено. Онда сарадња обогаћује. Радећи представу "Кухиња" ми смо се договорили о неколико правила. Ја сам до тада правио представе, смештене увек у неке просторе попут кухиње, дневне собе... Разговарали смо повремено годину дана, а ја сам заправо желео да ме он изведе из тих мојих соба. Није било текста, имали смо само тему. Коауторски смо ушли у стварање. Петер је писао текстове који су поетски, реченице, сећања, цртице... Желео је да ја правим драматургију. Виђали смо се сваког месеца и ишли напред. Догодило се да сам ја од његових речи стварао сцене у којима нема говора, без дијалога... Било је веома добро, јер када радите са истински великим уметником он од вас тражи више и резултат је бољи.

*Хандкеа у Србији препозајемо највише као прозног писца, али његово драмско стваралаштво не препознајемо у довољној мери...

- У Србији, у "Шећерани" су играни неки Хандкеови текстови и више ништа. Истина је да је код нас више препознат као прозни писац и сценариста, него као један од највећих драмских писаца данашњице. Али, није то ствар само са драмским текстовима. Чињеница је да рецимо Хандкеову "Моравску ноћ", књигу коју је штампала Српска књижевна задруга, то су она дивна издања, не можете наћи у свим нашим јавним библиотекама. То могу једино објаснити неким недокучивим политичким разлозима јер су ови који су против, увек активно против. Хандке се није замерио само "западним центрима моћи" већ и Србима који би волели да нису Срби. Или је реч о несхватљивој апатији људи који руководе стварима, али верујем да је разлог политички.

Са Кустурицом уочи панел-дискусије на "позоришном Кустендорфу"


*Уследио је рад на представи "Часови током којих нисмо знали ништа једни о другима", такође у Бањалуци...

- Овај пут представа је рађена по Хандкеовом тексту који је игран с великим успехом свугде у свету. То је суштински "текст без речи" које се изговарају на сцени, драматургија акумулације. На сцени је трг и има 380 улазака и излазака, људи пролазе, догађају се мале ствари. Разговарали смо и сложили се да остварење буде другачије, да буде "римејк". Тражио сам од Хандкеа да "пројектујем" једну врсту хронологије. Рекли смо, нека тај трг буде у Бањалуци у центру града, где се десило све: од доласка Словена, преко турског и аустријског периода, социјализма, ратова деведесетих... Све до нечега што сам ја осетио у Хандкеовој оригиналној верзији - да је данашњица цивилизацијско исходиште тог града и људи.

*Поменуте представе рађене са Хандкеом биле су ваш повратак "на ове просторе". Само што сте се уместо у Сарајево, вратили у Бањалуку...

- То јесте био мој повратак. Имао сам, а и сада имам, жељу и потребу да учествујем у културном животу Републике. Ја сам Србин из Босне. "Часови" су играни и у Француској, Русији, Румунији, у Београду... Постоји идеја да се представа ускоро обнови, поводом Нобелове награде која је Хандкеу додељена.

*Како видите контроверзу која прати доделу Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу?

- Био сам близу и могао сам да видим како се Хандкеу свашта догађало после "Правде за Србију". Та књига можда нема најбољи наслов. Ту је реч о правди за све. Али научио сам једну лекцију посматрајући шта се дешава са Хандкеом. Има битака које човек треба да води без обзира на исход. Хандке је на почетку морао да прихвати чињеницу да ће за своје мишљење, веровање, за своје ставове и за истину како је он види, морати да трпи последице. И он их је подносио. У Француској су неки књижари враћали његове књиге, изигравали су праведнике површног света. У овом тренутку, чињеница да је тај комитет Нобелову награду дао Хандкеу, у неком бољем свету била би обавезујућа. Обавезала би ауторе ратних сценарија из деведесетих, а они су у светским центрима моћи, да исправе сценарио који су режирали. Њима то наравно не пада на памет. Једноставније је водити кампању против Хандкеа, него да кажу - лагали смо вас и уништавали.

*Недавно је ваша компанија "Тетовирано позориште" имала премијеру новог комада...

- Завршио сам крајем септембра нову представу, премијеру смо имали у Тулузу, а затим и мању турнеју. Представа се зове "Сећам се, небо је далеко а и земља". Радио сам са редитељем, уметником који чак и игра у представи, Хорелијаном Боријем. Он има компанију "111". Представу сам радио са "Тетовираним позориштем" 1994, а он је као двадесетогодишњак то гледао и касније је као успешан уметник о томе говорио у интервјуима. У представи је остало двоје старих глумаца, неке сцене су реинтерпретиране. То је, дакле, нека врста римејка.

*Одлазите ли у Сарајево, у град који сте у уметничком смислу трајно обележили?

- Не. Нема разлога.

*Али сте вероватно свесни фаме која траје, тога да оно што сте тамо урадили у позоришној уметности, нису могли избрисати?

- Та лаж о некој мултиетничности у БиХ, у Сарајеву... То је оповргао попис становништва. Не знам да ли је још негде забележено да су чекали четири године резултате пописа. Ваљда су "уклапали" бројеве да се не види како мултиетничности нема. Око деведесет одсто становника тамо сада су муслимани, такозвани Бошњаци. Сви остали су 10 одсто. То није мој град, онај у коме сам живео и радио са колегама свих нација и вера. Град нису клупе и зграде, него људи. Све је то прошло. За мене и за друге. Шта бих још рекао сада... Ја знам да Република Српска има будућност, иако је дуго држе под притиском. Пуно тога људи су принуђени да раде, упркос притисцима. Све се може десити, али се не може негирати воља људи који ту живе. Срба из Босне и Хрватске има око два и по милиона. Други су своје жеље испунили. Срби ће морати сами себи то да обезбеде.


ВРХУНСКА ЛИТЕРАТУРА

- СВЕ Хандкеове књиге, па и оне о Србији, немају ни најмању примесу памфлета. То је врхунска литература, одлично написана. Верујем у исправљање тог накарадног светског доживљаја ратова. Неће се све преокренути, наравно, али и награда Хандкеу има своју улогу. Ниво веровања читалаца у медије у Француској где живим, драстично је пао. Они су деведесетих веровали да су "Срби зликовци" када то напишу највеће новине тамо. Данас истим новинама огромна већина не верује. Ти у медијима би требало да знају како су потрошили кредибилитет - каже Матерић.


"КУСТЕНДОРФ" КАО МЕСТО СУСРЕТА

- БИЛО би добро да се "позоришни Кустендорф" још прошири, учешћем више школа. То је значајно као могућност да сретнете људе са којима ћете сарађивати. Ту се срећу различити системи образовања, а то значи преиспитивање, побољшање, размену. Ја сам на почетку рата већ био редовни професор. Међутим, нисам сасвим прекинуо. Већ тада су ме позивали да држим радионице по свету, тако је и сада, па имам додир са образовањем млађих, а постоје и француска правила која налажу да компанија са добром репутацијом има улогу да прослеђује знање, да помогне.