Протекле јесени јавио ми се телефоном један пријатељ и рекао да је Петер Хандке са супругом у Београду у приватној посети и да планирају излет у манастир Студеницу. Упитао ме је да ли бих им се придружио. Пре тога Хандкеа нисам срео. Књижевна општина Вршац објавила је пре неколико година у библиотеци "Атлас ветрова" (која носи назив по мојој истоименој причи) једну од Хандкеових књига. Понео сам ту књигу да ми је Хандке потпише и пошао с њима. Он је донео "Ханзерово" издање мог романа "Предео сликан чајем" са сличном намером. Госпођа Хандке и њен славни супруг деловали су као заљубљени пар, били су лепи и лепо одевени, мада превише лако и неадекватно за пут у Студеницу по снегу, што је уосталом и са мном био случај, јер сам се на излету нашао са краватом.

Сати путовања по нишкој, па по ибарској магистрали дали су нам прилику да разговарамо. Разговарали смо на француском, матерњем језику госпође Софије Хандке. Био сам, као и сви ми овде, у Југославији, насмрт уморан од рата, од политике у новинама и на телевизији, од прича о рату и од лажи о рату и био сам захвалан Хандкеовима што нисмо о томе разговарали. Грејали смо се успут по мотелима, и у Краљеву, и ћаскали у колима. Питао сам га како је стекао славу и како се од ње спасава, и установили смо да је она код њега почела заправо у позоришту, док је у мом случају почела тек са објављивањем романа. Причали су ми о томе да је Софија радила за једног јапанског модног креатора у Паризу и да сада са децом живе у близини Версаја. Мало сам им говорио о Студеници, госпођа Хандке је питала за долину јоргована, јер је чула легенду о неком владару који је, дочекујући своју невесту, наредио да се дуж пута засади ово цвеће, али напољу је била вејавица. Гледали смо фреске и у леденом поподневу обишли трпезарију манастира са плитким рељефом Немањића који је израдио вајар Небојша Митрић.

Тако је главна тема дана овде на Балкану остала на нашем путовању углавном недодирнута. За ову прилику држали смо се према изреци: "Ко зна ту ствар, ћути, ко не зна, говори на сав глас".

Прочитајте још - Петер Хандке: Оживљавају ме Срби са Косова

На повратку сам га питао када је последњи пут био у Аустрији и у Словенији, одговарајући на неко слично питање, испричао сам им да сам прошле године био у Бечу на промоцији "Унутрашње стране ветра" у издању "Ханзера" и да је та промоција у палати Ауерсперг била незаборвна и за мене и за моју супругу. Међутим, десетак немачких критика о тој књизи биле су политичка дисквалификција најгрубље врсте, док су других десетак биле веома лепе и компетентне. На универзитету у Регенсбургу једна Швајцаркиња је недавно одржала неколико предавања о тој неједнакој рецепцији моје књиге на немачком говорном подручју. Сада, када сам прочитао Хандкеов путопис по Србији, знам да ће се и његовој књизи десити да подели критику.

Шта је то нетакнуто досада додирнуо Хандке, чиме је његова књига изазвала тако снажне реакције и толико отпора у немачкој средини? И не само немачкој. Да би се разумела ситуација на Балкану данас, треба имати на уму једноставну чињеницу - за разлику од Хрвата и муслимана, Срби немају никакву међународну финансијску ни религиозну подршку, а то значи ни медијску. То је изазвало један специфичан језички ефекат, који је готово без преседана. Ма каква била истина о Србима, језик којим се данас о њима у свету говори и пише постао је лажан. Вештачки, механички језик који не оцртава један живи феномен, него даје полицијску слику - робота.

Прочитајте још - Петер Хандке угостио "Новости": Нисам спавао, телефон је стално звонио (ФОТО)

Хандке је то осетио и у свом путопису из Србије бар за тренутак укинуо тај механички језик. С друге стране, он се својим путописом придружио великим писцима прошлости који су се залагали за истину о малом српском народу, од Гетеа и Грима до Виктора Игоа и Толстоја. И подсетио нас на њих, на те великане прошлости. Пре неколико седмица Die Zeit и париски Liberation су објавили чланак Виктора Игоа "За Србију", који је Иго написао 1876. године. Данас нешто слично чини Хандке.

Једном речи, добро је имати једног Петера Хандкеа. Али, Петера Хандкеа могу имати само велике нације.

Уз то, његов путопис је мост ка будућности српско-аустријских и српско-немачких веза.

(Текст Милорада Павића објављен у "Међународном писму" 1996.)