НА чело Атељеа 212 дошао је прошлог месеца (у статусу в. д. директора) уз гласове отпора у кући, мада у њој одавно није странац: ипак, правник и преводилац Новица Антић, за кратко време успео је одмереним и господственим начином да увери ансамбл у добре намере и јасне уметничке планове. У овом тренутку на репертоару Атељеа три су наслова у Антићевом преводу ("Пијани", "Осећај браде" , "Лице"), уз многе друге драме које се изводе у готово свим српским позориштима. Недавно, у његовом преводу изашла је и анталогија драмских текстова Николаја Кољаде "Велика (пост)совјетска енциклопедија" у издању Cepter book. Све у свему, Антић је током више од две деценије превео двадесетак најзначајнијих руских савремених писаца. Али и Леонида Андрејева, као и писце "сребрног века" (прве половине 20. столећа)....

Чак су и Руси у неверици да је српској читалачкој публици приближио читава три тома савремене руске драматургије. Зато је на Сајму књига био гост на њиховом штанду и учесник на округлом столу.

- Преводио сам дела од средине деведесетих до данас, свеукупно око четири хиљаде објављених страна. Што у књигама, што у часописима "Руски алманах", "Писмо", "Мостови" - каже Новица Антић. - Нажалост, због материјалне ситуације многи се часописи и код нас и у Русији гасе, а њихову улогу преузимају друштвене мреже, тачније електронска издања. И ту настаје проблем. Отворени су према свему: и ономе што је квалитет, али и ономе што никада не би могло да уђе у штампане часописе. Као што је то, уосталом, случај са порталима.

ВЕЛИКА ПОРОДИЦА - МИСЛИМ да у Светогорској 21 живи и ради једна велика породица. Њу чине, пре свега, глумци, али и техничари, администрација и, наравно, публика. Као у свакој породици, и у њој има трзавица, брига, неспоразума. Као и много радости, смеха и љубави. Ретка су позоришта у Београду, па и Европи, у којима се сачувао тај дух заједништва. Ансамбл је моћан, велики потенцијал, али може да буде и страшан.

У богатој лепези оних с чијим се делом упознао, наш саговорник посебно издваја Николаја Кољаду, који сада већ спада у старију генерацију руских аутора и са којим је литерарно познанство почело пре тачно тридесет година.

- Јован Ћирилов, коме сам и посветио Кољадину антологију, после једног повратка из Москве ми је донео на писаћој машини откуцан рукопис и рекао: "Слушај, дали су ми драму неког младог писца који је подигао прилично велику прашину. Једни мисле да је генијалан, а други да 'оцрњује' совјетско друштво." У рукопису је била "Праћка", прва драма коју сам прочитао и превео - буквално за два дана. И ето, захваљујући радозналости и отворености Ћирилова, Кољада је већ раних деведесетих постао редован писац на нашим репертоарима. После неколико година позвали смо га у Београд у жири Битефа, па је тако почело и наше пријатељство које траје до данашњих дана.

На питање какав квалитет је српском позоришту дала савремена руска драматургија, Антић без двоумљења каже да је то, пре свега, особен драмски текст:

- Како год они писали, није пресудно стилско опредељење (реализам, фрагментарна драматургија, постмодерне форме) већ литерарни, психолошки и филозофски квалитет драмског ткива. И обузме вас, без обзира на позоришни укус. Препознаје се и осећа велика уметност, снага стваралачке истине и добра школа, настале на богатој књижевној традицији. Ту чак нису важне ни теме већ моћ уметничке убедљивости и, морам да додам, емоције које често недостају у другим крајевима света. А театар без емоција не може дуго да опстане.

Прочитајте још - Антић на челу Атељеа 212

Као нови директор Атељеа 212 нашао се пред великом одговорношћу, свестан стваралачког потенцијала које баштини театар из неких, сад већ давних позоришних времена:

- Ни у чему нисам поборник радикалних промена и револуционарних преокрета. Нарочито је то ризично и опасно у театру. И опет ћу се вратити на Ћирилова. Када су га једном питали шта би била кључна реч за Атеље 212, он је одговорио: "Ново!" И заиста, Атеље то треба да буде, јер је тако и замишљен. Да нам доноси нове, актуелне писце, нове драме (светске и обавезно домаће), али и мање - и то само када је оправдано - нових читања раније извођених комада. Наравно, ново не мора увек да буде авангардно, мада је авангардно увек ново.

Челни човек театра подсећа да се никада ништа не може вратити на старо, да свако време зазире од своје модерности, отуда и вечни жал за прошлошћу.

- Желим да успоставимо живу комуникацију са средњом и младом генерацијом европских и наших драмских писаца. Ову сезону сам "затекао", репертоарски план је усвојен, и ту ће бити мало промена. Можда у насловима, али не и у редитељима. На нашој сцени тренутно ради Бојан Ђорђев, ускоро ће Милан Нешковић, потом и Никола Завишић.

Наш саговорник додаје да му је, када је реч о запосленима у кући, разумљиво што су га дочекали с уздржаним неповерењем:

- Нисам то лично доживео, а знам и да нису говорили из личног анимозитета према мени већ због замерки на процедуру. Кад тако поставите ствари, онда се брзо нађе разумевање. Страхови су оправдани, могу да их разумем. Уосталом, и ја их осећам. Мало је новца, мало је и неког великог уметничког замајца и изазова, много рутине, па и разочараности: не само у позориште већ и свет и време у коме живимо. А онда се то враћа на сцену. Некако се сви осећају уморно. Кад их питате због чега, не умеју да одговоре, као што ни ја не бих знао...И управо зато желим да у Атеље вратим добру атмосферу, лишену умора и резигнације.

У ансамблу је 36 глумаца свих генерација, што није случај са свим позориштима у Београду и Србији. Ипак, није увек лако окупити их у велику, амбициозну представу:

- Колико чујем, тренутно се у Србији снима 25 серија. То је невероватан број! Имамо срећу с релативно великим ансамблом у коме је, заслугом мог претходника Бранимира Брстине, пуно младих. Као, уосталом, и средње и старије генерације. Све су то позната имена која много снимају, а ја немам намеру да их ометам у томе. Ако глумац у матичном позоришту има плату између 50.000 и 60.000 динара, заиста немате морално право да му забрањујете да још нешто ради. С друге стране, какав год да је квалитет тих серија (а морам рећи да већина није на завидном нивоу), оне су веома гледане. Као повратна реакција, због глумаца који тамо играју публика, између осталог, долази у театар... Дугорочно, мислим да ће овај период хиперпродукције трајати две-три године, а онда ће се преселити на неки други, јефтинији терен.

Антић истиче да, упркос ангажованости глумаца, Атеље успева да "састави" поделу, јер је и уметницима стало да играју у представама.

- Дешавају се замене и "ускакања", али се сви труде да наслове одрже на репертоару. У ситуацији када глумац своју плату у театру заради за само један дан снимања (пет стотина евра), није лако задржати га у позоришту. Ипак, ми у Атељеу немамо проблем напуштања ансамбла. Напротив, многи би желели да буду део наше куће.

НАСЛЕЂЕ

ДЕДА и бака су били предратни скојевци и, наравно, да сам одрастао на руској књижевности. Она је била примерена том добу, али ми је дала и основу да могу, на свој начин, касније да се бавим овом великом литературом - каже Антић.

НАЈБОЉЕ ТРИ

НАШ саговорник, од свих представа које је протеклих година видео у српском театру, посебно издваја три: "Псећи валцер" Леонида Андрејева (у режији Дејана Мијача) ЈДП, "Пијани" Вирипајева (Борис Лијешевић) Атељеа 212 и, свакако, "Илузије" у поставци Тање Мандић Ригонат, по тексту Вирипајева у Театру "Вук".