У ЖИВОТУ Иване Жигон, као и на позоришној сцени, измешали су се сви жанрови. Ипак, било је и остало највише поезије. С њом је бранила своја уметничка, политичка и национална уверења, стваралачке изборе, естетске ставове, личне принципе... Па и право да буде другачија, мимо свих актуелних (и пожељних) друштвених токова. И они који је поштују, али и они који је оспоравају, морају се сложити у једном - одувек је била храбра да плива узводно. Само својом струјом.

Недавно се са ауторским пројектом "Десанки у част" вратила из Херцег Новог, а 19. новембра ће с истим насловом наступити у Народном позоришту.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Дивио му се и Жан-Пол Сартр: Сећање на глумачког барда Миливоја Живановића


- То је уједно и бајка за децу и одрасле, и час из поезије Десанке Максимовић, и модерни перформанс, мини-спектакл који пршти од музике, светла, ефеката. Желели смо да покажемо лепоту Народног позоришта, која је и у заједништву великог броја људи, уметника, технике. Један посебан, чаробан свет. Зато сам се прихватила режије - каже, за "Новости", Ивана Жигон.

Ова представа, истовремено и омаж њеној мајци Јелени Жигон, Иванин је повратак на позорницу матичног театра после много година:

- Веома ценим то што је управница Ивана Вујић имала разумевања за све нас који смо дуго били одбачени у кући и што је упослила велики део ансамбла. Од давних деведесетих и Берчека, нисмо имали управника који је као она по цео дан у позоришту. Захвална сам и што је имала слуха за мој, рекла бих, особен случај... Годинама сам се "крила" са својим представама у Сава центру, а сад најзад играм у матичној кући, мом вољеном Народном позоришту. Њему сам посветила и своју прву књигу "Жиг позоришта".

Да то није било лако, и да је с "жигом" излазила из многих својих битака, личних и професионалних криза, сведочи и сама:

- Мене живот, заиста, није мазио. Поносим се што још опстајем. И то не само физички, већ и као стваралац. Такви горостаси као што су Његош или Десанка, који су инспирисали моје представе - он толико епски, она толико лирска - били су потребни да понудим лек не само публици, већ себи самој. Наша представа је без контраиндикација. Сеанса и мелем за све оне којима је било шта у животу тешко. Много сам срећна што је публика тражи. Следеће недеље идемо у Нови Сад, а зову нас и да гостујемо по селима и у дијаспори.

Сцена из представе "Десанки у част", Фото Ж. Јовановић

Ипак, Ивани је посебно драг један, како каже, чаробан позив. Сваке године, 13. децембра, гост је на великом концерту Фондације "Свети Андреј Првозвани" у Кремљу, као добитник њиховог ордена.

- После Кремља одлазимо на турнеју са руским бардом Александром Цурканом, између осталог и у Калушку област. А ја у свему томе видим присуство чаролије: Десанка је била у браку са Сергејом Сластиковом, песником, чији је псеудоним био - Калужанин. Многе њене песме плод су ове велике српско-руске љубави. Драматизација стихова Десанке Максимовић преводи се на руски. Намеравамо да већ следеће године управо у Калуги откријемо Десанкино богатство руској публици. То је и град творца космонаутике Циолковског, са највећим светским музејом посвећеним космонаутици. Његов фундамент поставио је лично Гагарин. Није мој тата узалуд говорио да права љубав и јесте посета свемирској станици.

ПИШЕМ КЊИГУ - ПОЧЕЛА сам да пишем књигу која се зове "Пут опстанка". Мали есеји о колу, гуслама, фрули, петролејки, врапцу, шареници, опанку, псовки и молитви. И свим тим путевима сам прошла тражећи себи лек, али и свему што ме окружује. Глумац је изразито социјално биће. Ако друштво болује, глумац и себи и друштву тражи лека - каже Ивана Жигон.

Љубав је Иванин мотив и покретачка снага у свему што чува и брани.

- Неки људи ми се због тога много подсмевају... Али и они, кад дођу на наше представе, изненаде се, загреју. Увиде да нисам баш онаква какву ме замишљају: озбиљна и сва драматична, већ да моје представе одишу оптимизмом, смехом, радошћу. Схвате да је мој традиционалан приступ уједно и веома савремен - наглашава наша саговорница.

Ипак, како каже, тешко је ходати по жици, танкој линији између истока и запада, опстанка и нестанка:

- Та танана струна је попут осовине око које се ми Срби окрећемо од праискона, не бројећи векове. На тој једној јединој жици, без сувишног бола и радости. Зато се у резонантну кутију гусала сажео читав наш географски простор. И као што нема тела без душе, тако ни звук гусала није могао без људске речи. Гусле нас и данас позивају на сабрање и слогу. А без слоге нема ни спознаје да смо од истога корена. Да смо људи.

Представа посвећена и покојној мајци Јелени, Фото В. Данилов



КОЛЦЕ НА АЕРОДРОМУ

- АКО би фолклор ушао у школе као обавезан предмет, смањиле би се негативне појаве у друштву. Кад ме ухвати нека слабост, вртоглавица, депресија, устанем (на улици, аеродрому, парку) и нађем себи место. Када је баш блам, одем у тоалет и одиграм колце два минута! И одмах ми је боље. Игра има задатак да нас продрма. Да нам проструји крв и загреје у нама све што се охладило - каже глумица