САРАЈЕВО је, уз пакао у муџахединским логорима на Озрену и Возући (Завидовићи ФБиХ), једна од најсвирепијих српских клаоница на простору бивше ратом захваћене Југославије. Зато један од приоритета Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву треба да буде расветљавање мрачне истине о тачном броју брутално погубљених православаца и потом бачених у јаму Казани, једног од симбола страдања не само сарајевских Срба. До те истине може се доћи једино новом и темељитом ексхумацијом. Прво пребројмо поклане, па тек онда подигнимо спомен-плочу над тим српским стратиштем изнад званичне престонице БиХ.

Ово, за "Новости", каже Милутин Мишић, бивши члан Колегијума директора Института за нестала лица БиХ. Оснивањем комисије, сматра он, умногоме су сазреле околности за скидање вела са сарајевске голготе.

- Само случај трагичне судбине породице Комљенић довољан су разлог да се, напокон, изврши темељна ексхумација Казана. Попут многих других сарајевских православаца, брачни пар Комљенац, Радослав (72) и Марина (67), иако непокретни, у једној од рација ухапшени су у свом стану 26. јуна 1993. Брутално су заклани, а њихова тела бачена у јаму - наводи Мишић.

Од брачног пара Комљенић ексхумирана је, тачније из јаме у рејону Требевића, дубоке тридесетак, а широке око 70 метара, извађена је само једна мања кост.

- Та кост је, међутим, самлевена током ДНК анализе, којом је утврђено да је припадала Радославовој супрузи Марини. Тако нам је преостало само да констатујемо и њиховој кћерки Слободанки саопштимо да смо идентификовали нешто чега више нема! Да нема кога и шта да сахрани - износи Мишић.

Осим кости, из јаме је извађена и једна инвалидска штака Комљенића! Заклани Комљенићи бачени су у Казане заједно са својим помагалима.

Прочитајте још: Нестао новац за споменик сарајевским Србима

Мишић наводи да је недавно најављена истрага о несталих 5.000 КМ из касе сарајевског кантона за спомен-плочу изнад Казана, само још једна манипулација и спиновање у низу бошњачког врха.

- Србима је то порука да тешко могу доћи и до тих мизерних 5.000 КМ, а камоли до знатно више новца што је потребно за ваљану ексхумацију Казана. Крајње је време да се престане са толерисањем праксе да једино за српске жртве и њихове ексхумације нема довољно новца. То српски представници и наше институције морају да издејствују код Тужилаштва БиХ, које је на потезу - закључује Мишић.

ОСУЂЕНИ ЗА СВИРЕПЕ ЗЛОЧИНЕ

ЗА злочине на Казанима осуђено је само 14 припадника тзв. АБиХ на затворске казне од десет месеци до шест година. Свима је пред правосуђем ФБиХ суђено за "свирепа убиства", док је једино, попут његовог команданта Мушана Топаловића Цаце, злогласни Самир Бејтић још 2006. осуђен на 14,5 година затвора. Међутим, ни до данас није изречена правоснажна пресуда, јер је Врховни суд ФБиХ чак у четири наврата укидао углавном ослобађајуће пресуде и поново на суђење враћао Кантоналном суду у Сарајеву.