ТО што се ових дана дешава у Великом бачком каналу, жаргонски речено, потврђује да смо, изгледа, као народ - у каналу. Да занемаримо "ситницу" што је Фабрика шећера "Црвенка" ту испуштала отпадну воду (тако каже инспекција), али откуда идеја рибокрадицама да отроване смуђеве, штуке, шаране, амуре... продају на пијацама?! И то пред почетак божићног поста. За Бога не знају.

Али, неко је морао да зна шта се дешава и да - реагује. Јер, у овом случају је практично затворен круг нечувене дрскости и неодговорности. Отров у води завршиће у желуцима оних који, рецимо, сома купе упола цене и који, нажалост, и сами бивају "упецани". Да не говоримо о томе да је надлежнима требало више од месец дана од еколошке катастрофе да изађу из ушушканих канцеларија и обиђу терен и утврде ко је крив. А да иронија буде већа, нико се није удостојио да макар покупи рибу која недељама плута по каналу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Загађена угинула риба завршила У НАШИМ ТАЊИРИМА: Шокантан епилог помора у Великом бачком каналу

Држава свакако има механизме да реагује, само ако се потруди. Као што су недавно педантно пописали опасни отпад у чак 32 угашена индустријска гиганта, тако од Великог бачког канала могу да "заплове" по Србији и приљежније лове троваче који загађују некажњено воде, од лакалних речица до Дунава, који је не тако давно био црвен код београдске Аде Хује, а данима је било потребно да се утврди ко је хемикалије бесрамно пустио у ток.

Зато, да не бисмо црвенели пред децом, мора се коначно пресећи - вода, земља и ваздух су светиња. И морају се бранити драконским казнама намењеним онима који угрожавају наш опстанак, трујући природу. Јер, ако овако наставимо, нама непријатељи нису потребни. Угушићемо се у сопственом смећу и хипокризији. Остаћемо, дословно, као рибе на сувом.