ПАЛА је Паланка, ова Смедеревска, на обалама Јасенице! И мало шта овде има од оног некадашњег сјаја града у који се из Аранђеловца, Тополе и Младеновца путовало у куповину и на раскошна весеља у Дом војске.

Пала је Паланка када је пала "Гоша", српски џин који је одолевао и одолео најжешћим санкцијама, ратовима и бомбардовању. Али таласу приватизације током двехиљадитих није одолео. Продат, опљачкан, па препродаван, доспео је судбине већине српских компанија уништених тајкунском приватизацијом. Данас у халама "Гоше", у њеној фабрици шинских возила, тумара стотинак радника, без речи, без осмеха, с пригушеном надом да ће им неко упалити светло на крају стечајног тунела.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
"Лили" хоће да купи ИМР упола цене

- Све зависи од тога ко ће и с којим намерама купити ово мало што је остало - одјекује глас у огромној хали, у чијем је крову пробуђен слепи миш.

Сећање...

На "Гошу" се, деценијама уназад, наслањао читав живот овог краја. На њеним темељима подизан је читав град. О подвизима овдашњих инжењера, читав свет је знао. Како и не би, "Гоша" се уписала у темеље хидроелектрана у Перуу, у Централноафричкој Републици, Тунису... У мостове у Индији, Бурми... Ушла је и у "Националну географију", престижну емисију из које је свет сазнао о подвигу чудесних мајстора са Јасенице који су конструисали и до последњег шрафа скоцкали вагоне за пругу до Владивостока. За температуру од минус педесет!

Градили су "Гошини" људи и хидроелектране "Ђердап", "Бајину Башту", "Потпећ", челичне конструкције Бранковог моста и покретног моста преко канала Дунав-Тиса-Дунав, панчевачког и моста Газела.

Славили су "гошанци" када су завршили робну кућу у Бенгазију, а посебно кад су од темеља до крова завршили подгорички аеродром.

У време министра Динкића ЖОС "Трнава" преузела "Гошу"


- Био сам у Подгорици, недавно. Отишао до аеродрома да видим како се држи. А ја... Ја сам се једва држао. Обарали су и понос и горчина - једва говори Јовица Стефановић, са укњиженим стажом у "Гоши", безмало четири деценије, кога је талас приватизације избацио на острво пустих емоција.

Емоције су опипљиве, живе као и машта да ће се џин придићи, покренути обамрли град у коме су са "Гошом" умрла и друга предузећа, па још животаре само она на буџету Републике Србије.

Слике су, овде, речитије од речи. Пут и аутобус за локалне дестинације као у филму "Ко то тамо пева". У продавници надомак центра пазари се на рецку. На бувљаку, за тезгама, некадашњи "гошанци". Мајстори. Причају нам како се, први пут у Србији, пре деценију, ту зауставио камион са ознаком "половни хлеб" на продају, а отворени су и салони половног намештаја из Аустрије и Немачке.


- Ми више немамо пара ни за читуље - каже Госпава Мицић, некадашњи радник "Гоше". - Онесвестили су нас илузијама и опљачкали. Мислили смо, доћи ће газда, биће боље.

Да, тако је било. А како је тачно почело урушавање "Гоше"? Одговор у Смедеревској Паланци има сваки, болним искуством поткован "Гошин" радник, који пабирчи животни ситниш заглављен између успомена и реалног, утопљеног у свакодневну дозу домаће љуте. Ми смо за саговорнике одабрали факте. Предочавају нам их судионици са потпуном дистанцом од домаће љуте, неострашћени, али зачињени горчином и тугом, једином.

ДИГАО РУКУ НА СЕБЕ ОМЧА из 2002, како је називају радници "Гоше", буквално је прекинула живот Драгану Младеновићу, самохраном оцу који је дигао руку на себе из безнађа. Газда је њему и осталим радницима Фабрике шинских возила дуговао 15 плата. Драган није могао да поднесе беду, сиромаштво и неправду. У фабричком погону намакао је себи омчу око врата и тако завршио.

Са Божом Тодоровићем, Јовицом Стефановићем, Селимиром Глишићем и Небојшом Влајићем, који су заједно укњижили век и по стажа у "Гоши" - прелиставамо генезу краха некадашњег гиганта. Њихове некадашње куће.

- Почело је то 2002. - причају нам. - Одлука Владе Србије била је, тада, да се "Гоша" приватизује по убрзаном процесу. Тада је почело декомпоновање читавог система, разбијање производње и организационе структуре. Наредне две године, по списку о технолошком вишку из фабрике је отишло 1.720 радника.

- Шта, отишло?! Људи су растерани - пресеца причу Небојша Влајић. - Сећате се да је списак био у "жутој књизи". Велика је драма била са том "жутом књигом". Сваког јутра стотине истих питања: има ли мене тамо?

У међувремену, из дана у дан, осим Фабрике шинских возила, на исти начин гасе се и други погони. Организују се једино радници Фабрике опреме и монтаже, праве конзорцијум, и њих око 400 узима кредите и откупљују фабрику. Запослени у "Шинским возилима" су у агонији, имају велика дуговања према држави за порезе и доприносе - три милиона евра.


Божа Тодоровић, Јовица Стефановић и Селимир Глишић


- Онда смо из телевизијских извештаја сазнали да су се министри Динкић и Бубало вратили из Словачке, буразери који су "Гоши" тада затегли омчу око врата - слушамо причу. - А до нас је убрзо стигла вест да смо мете словачког купца, већинског власника ЖОС "Трнава". Тако се и догодило. Појавио се купац из Словачке. Е, како је он купио Фабрику шинских возила, окосницу "Гоше"? Па тако што му је омогућено да нас купи обвезницама старе девизне штедње! И то је страшно! Држава, ако жели, то може да истражи... Ми смо тада имали све сертификате. Уложили милион долара за лиценце. Били једини произвођачи путничких вагона на Балкану за брзине од двеста километара на сат. Имали уговорене послове по готово целом свету. И, шта су Словаци урадили? Узели сертификате, угасили производњу вагона, почели нама да продају њихов репроматеријал... Затекли су домаћинску кућу...

"ЈУБИЛЕЈ" ДОК траје прича о урушавању "Гоше", неко се сетио да се у дану у коме разговарамо са овим људима управо навршава велики јубилеј. Реч је о 96 година од оснивања некадашњег српског и југословенског џина.

- У каси је било, кад су ушли у фабрику, 330.000 евра - опет ће Јовица Стефановић. - Фабрику смо заиста доживљавали као своју кућу. Никада себи нећу опростити што сам им тада веровао. Ништа Словаци нису испунили од оног за шта су се обавезали. Ни уговорене инвестиције. Најтеже ми је да се суочим са чињеницом да су растерали најстручније људе, школоване у нашој, "Гошиној школи". А за такве стручњаке потребна је читава деценија усавршавања.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПРАВНИЦИ И УЧИТЕЉИ НА СКЕЛАМА: Зидари и инжењери отишли у иностранство

Када је било сасвим извесно да купац из Словачке има само један циљ - ликвидацију фабрике - из "Гоше" је тражена помоћ државе. Био је то дозив без одзива. Нико није реаговао ни када се, после петогодишњег, смишљеног урушавања "Гоше", за рачун страног газде, више од 80 одсто запослених упутило на плаћено одсуство, а газда фабрику задужио код банака у Србији кредитом од четири и по милиона евра и ставио је под хипотеку. Уследио је штрајк запослених, и трајао је сто дана, али се скоро ништа није променило. Уследила је препродаја фабрике, најпре неком инвестиционом фонду са Кипра, потом некој земунској фирми која је у оснивачком капиталу имала само хиљаду динара... И, тако све до стечаја.


ПОСЛЕДЊИ ШТРАЈК И ЈЕДНОКРАТНА ПОМОЋ

РАДНИЦИ "Гоше", готово на измаку снаге, у последњем штрајку априла 2017. поново су позвали државу у помоћ. Одговорили су им и посетили их председник Вучић и министри Вулин и Кнежевић. Тада су суочени са чињеницом да Фабрика шинских возила држави дугује за неизмирене обавезе током газдовања власника из Словачке - пет милиона евра. Радницима је тада одобрена једнократна помоћ од по 60.000 динара. А на питање нашим саговорницима, да ли је актуелна власт могла да учини нешто више, одговорили су:

- Како је могла када је то већ годинама приватно власништво.