Моћ Америке је и даље велика, али та земља је дефинитивно изгубила истинску глобалну доминацију. Свет је већ увелико – иако асиметрично – полицентричан, а чак и унутар тзв. евроатлантске породице народа није реално више причати о америчкој хегемонији. Свакако ту и даље постоји премоћ САД, али се Вашингтон суочава са све већим савезничким опонирањима, односно осећа се значајнији економски, па и политички продор сила ван тог круга.

ВЕЛИКА ИГРА

Како је – сагледавајући бројне империјалне примере тачно констатовао Херфрид Минклер – „ко заостаје у трци за повећањем политичке и привредне моћи, не само што терен препушта својим конкурентнима већ иде путем пропасти“. Тога су у Белој кући потпуно свесни и зато очајнички покушавају да нешто ураде у циљу обуздавања Кине и Русије.

Међутим, у трци с временом које полако али сигурно истиче, у страху од будућности, САД повлаче многе ирационалне потезе који компликују светске односе, наносе свима штету, али ће се на крају крајева показати да најболније погађају Америку. Но оставимо сада велике теме на страну. Када се ради о нама, ту су ствари простије иако је суштина иста.

Србија и Балкан у целини, односно косовско питање које је ту с глобалног становишта најзначајније, ни приближно данас немају шири значај као у прошлости. За косовски проблем сви знају, релевантни светски фактори њим се неким интензитетом баве, али приоритети су им на другим дестинацијама.

Што не значи да, када им то одговара, неће закувавати и нашу чорбу у некој мери. На балканском терену се сада не воде велике битке. Штавише, ту се чак и не трасира терен за продоре на другим просторима, али се ипак и код нас одвијају игре престижа које дају или одузимају покоји бод у глобалном скору. Из тог угла треба гледати и на наговештаје о новом косовском преговарачком циклусу. Да није његових ширих импликација, питање је ко би за њега уопште био заинтересован.

КОСОВСКО ПИТАЊЕ

Европске силе на косовском пољу свакако покушавају да остваре неки свој интерес. Он није велики, али није ни потпуно маргиналан. ЕУ се плаши бурета барута у свом дворишту. Постојање извесног интереса посредно стоји и за Русију. Када се ради о САД и Кини, за њих косовско питање уистину има секундарни значај. Кини је помало битно због пријатељства са Србијом и спремна је да нас подржи ако ми на томе инсистирамо. Трампова Америка би најрадије заборавила Косово. Но оптерећена је бременом прошлости, иако је садашња администрација – или макар њен врх – прилично равнодушна према традиционалним албанским „пријатељима“. То наравно не значи да су САД због обавезујућег континуитета државне политике спремне на радикалан заокрет у корист Београда.

Далеко је од тога! Стичемо утисак да упркос вишеслојном губитку интереса за Косово, САД изненада поново показују спремност да се озбиљније укључе у решавање тог проблема. И при томе делује, или нам се усиљено представља све у том светлу, да имају много објективнији приступ од европских сила, односно показују више разумевања за српско становиште и у складу с тиме остављају реалан простор за постизање косовског компромиса. Нису уз нас, али нису више ни против нас. Испада као да је сада Немачка главни промотор Приштине, а Русија је наш савезник, док се Америка поставља медијално, са снажним утицајем на Албанце који и даље према њој имају страхопоштовање, али и све већим капацитетом да фер функционише са Србима.

АМЕРИЧКА КОЊИЦА

Тако готово да се сам намеће закључак да је најбоље да Вашингтон преузме узде преговарачког процеса између Београда и Приштине. Брисел, односно Берлин нешто су пробали и нису успели. Москва је блиска Србији, али нема никакав утицај на Албанце, нити на стање на косовско-метохијском терену. Реално не може самостално да буде посредник. Остају САД. У таквим околностима у Београд стиже Метју Палмер, званичник Стејт департмента задужен и за нас.

У Србију је, наводно, дошао како би пружио подршку одмрзавању бриселског преговарачког процеса. Наступао је током кратког боравка код нас, као и пре тога дајући изјаве за медије, релативно одмерено и коректно. Помиње поштен компромис, нужност да се стране нађу на пола пута, захтева укидање накарадних такси које је сецесионистичко Косово увело на робу из других делова Србије. Делује као да је Вашингтону битно да не пропадну напори ЕУ да у се у Паризу ствари помере с мртве тачке. Да ли је баш све тако?

НЕПРИСТОЈНА ПОНУДА?

Немам довољно поузданих информација да бих одговорио на то питање. Међутим, скептичан сам. Сазнања из дипломатских кругова који су се раније показали као поуздан извор, указују на то да Американци заправо од нас пре свега траже да пошто се продужи агонија с преговорима, ми затражимо посредовање Вашингтона! Ако би то урадили Албанци, онда би логично било да Србија тражи укључивање Русије у преговарачки процес. Но ако баш Београд констатује да је највећа шанса да се нешто постигне уколико диригентску палицу преузме прекоморска велесила, ствари се мењају. Шта ико (јавно) на то да каже у Москви или Пекингу?

Вашингтон би тиме добио озбиљан поен у међународној игри престижа. Није му битно Косово, али јесте његова употреба у великој игри у којој учествује. То је схватио. Показало би се да је Америка и даље прворазредан фактор у чију позитивну улогу се узда чак и држава која није у НАТО-у и ЕУ, има тешку историју у вези са односима с њима, те је у Европи од свих држава најближа Русији па вероватно и Кини. А шта ми добијамо? Ако је неки за нас прихватљив план већ договорен иза кулиса – а сумњам у то – могли бисмо да добијемо некакав косовски компромис. Но и тада је, по мом мишљењу, много више минуса него плусева у игри.

МОСКОВСКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ

То да Београд иницира укључивање САД у преговоре као водећег чиниоца, у Русији и Кини би било дочекано крајње негативно. Испало би да смо се ослањали на те силе до тачке када можемо да направимо договор с другом страном, а онда смо их пустили низ воду. Геополитика је сурова. Колико год лично био русофил и то бих могао да разумем, када бисмо у пакету, на одржив начин решили питање Косова, трајног статуса Републике Српске и положаја Срба у Црној Гори. Али ми делује да је то илузорно. Ако остваримо неке позитивне помаке, они могу да буду везани тек за Косово а платили бисмо их генералним одбацивањем подршке Москве и Пекинга.

Шта онда са РС? Да нема активне улоге Русије на БХ терену, не би била заустављена централизација те сложене државне заједнице. Опет, не може се очекивати да бисмо ту имали руску подршку као што је имамо данас ако би Београд повукао потезе око косовских преговора који би у Кремљу били оцењени негативно. А када смо већ поново код њих, велико је питање и да ли нам САД ту стварно ишта прихватљиво нуде.

Можда је за њих фер компромис то да ми признамо Косово у садашњим границама, а Албанци прихвате формирање Заједнице српских општина? Међутим, то је за нас далеко од поштеног решења, а у прилог томе да Вашингтон има у виду нешто што бисмо стварно тако могли да назовемо, засад немамо ни један једини доказ.

(И)РАЦИОНАЛНИ РАЧУН

Официјелни Београд све то добро зна. Сигуран сам да зато нема шансе да прође евентуални амерички неформални предлог да ми будемо ти који се залажу за нов формат преговора са САД у ексклузивној или уз ЕУ допунској посредничкој улози. То би било целовито гледано врло штетно за српске интересе. Ако то Американци стварно мисле да би могло да постане реалност, ради се о робовању ирационалности. Мисле да смо баш много наивни или глупи.

На почетку текста рекао сам да САД повлаче бројне ирационалне потезе на глобалној сцени. Овај о коме смо причали не би био такав. Био би врло лукав и њима у прилог, јер бисмо ми испали већи Американци од Американаца. Само за то постоји један услов: да се њихов пелцер код нас прими.

Али то се, уверен сам, неће десити. Зашто би Србија била топовско месо у функцији макар и малог успоравања пада значаја глобалне улоге силе која нам ништа добро није учинила? Стога, америчка нова комбинаторика око оснаживања престижа уз помоћ косовских преговара ипак испада ирационално.

САД у вези с тим неће имати штету као када се ради о разним потезима које повлаче као део економског рата с Кином, али идеја ипак показује да Вашингтон полако али сигурно губи компас. Таквом политиком код нас и другим деловима света свакако неће ни успорити а камоли зауставити пад својих акција на светској геополитичкој берзи.

Није више ствар у империјалној саможивости већ у својеврсном аутизму и све мањој способности да се и себично, али на изводљив, за нужне саиграче прихватљив начин ради. Толико о позадини Палмерове посете Београду.

(Печат)