Тешко да је у новијој политичкој историји Србије било теме која је међу онима који су је иницирали, изазвала више конфузије од приче о политичком дијалогу власти и опозиције, коју је пре годину дана покренуо део опозиције окупљен око Савеза за Србију (СзС).

Након великог пређеног пута, ових дана напокон смо присуствовали демаскирању позадине те вештачки наметнуте теме, које је показало да су управо они који су свој политички програм базирали на кукњави о одсуству дијалога, заправо његови највећи противници. Истовремено, последњи догађаји су нам показали и то да је део опозиције у Србији, услед своје идејне и политичке немоћи, спреман да зарад сопствених дневнополитичких интереса, отворено прибегава употреби недемократских, па чак и фашистичких метода у политичкој борби, али и да угрози национално јединство, чак и око оних питања од чијег решавања ће у великој мери зависити будућност земље.

На страну то што су управо странке из тзв. СзС-а и око њих окупљени интелектуални кругови највећи кривци зато што је од 2012. наовамо дијалог у Србији систематски и с предумишљајем убијан, крајем 2018. године, одмах након формирања савеза под патронатом Драгана Ђиласа, актуелизована је и у први план истурена прича о растућој поларизацији у друштву и одсуству дијалога између власти и опозиције у Србији. На тој теми некако су и покренути наводно неполитички грађански протести “1 од 5 милиона”, који су тек неколико месеци касније открили своје право лице и резултирали артикулацијом политичких захтева, формулисаних од стране челника СзС-а. Управо ти захтеви, од којих је добар део излазио из постојећег законодавног оквира Републике Србије, довели су до покретања најпре неформалног дијалога на Факултету политичких наука, са циљем да се заједно са опозиционим странкама, које су уједно и креатори и највећи критичари изборних услова у Србији, дође до заједничког именитеља ради унапређења укупног демократског процеса у земљи.

Иако је било за очекивати да ће опозиција, која је инсистирала на покретању и темама дијалога, једва дочекати прилику која јој се указала, догодило се нешто потпуно супротно. Представници СзС-а не само да нису искористили да у дијалогу изнесу своје аргументе, већ су калкулацијама око учествовања у њему, створили праву конфузију не само у јавности већ и међу самим лидерима и присталицама тог савеза. Паралелно са одашиљањем конфузних порука око учествовања у дијалогу који су сами тражили, лидери тог савеза су се уплели и у активно пропагирање бојкота избора што је смишљено пласирано као начин за бекство од политичке и друштвене реалности која је очигледно погубна по тај део опозиције.

Управо одсуство јасног и конзистентног става од стране оног дела опозиције који се налази под контролом Драгана Ђиласа, показало је шта је заправо била позадина покретања питања дијалога и изборних услова, као његове кључне теме. Последња епизода, када су се у дијалог о изборним условима укључили и представници Европског парламента, на челу са Кнутом Флекенштајном, до краја је развејала и последњу наду да је дијалог са представницима СзС уопште могућ, посебно у условима када они с нескривеном намером чине све како би тај исти дијалог у потпуности онемогућили.

Међутим, кључно питање је шта се заиста крије иза наизглед необјашњивог понашања дела опозиције, које је месецима уназад шизофрено варирало од захтева за покретањем дијалога, преко делимичног учешћа у њему, па све до одбијања да се учествује у било каквим разговорима, па чак и оним који су организовани од стране представника Европског парламента?

Ако временски уназад посматрамо генезу приче о дијалогу, изборним условима и бојкоту избора коју је током протеста лансирао СзС, није тешко уочити да је тема бојкота у први план избила оног тренутка када је председник Србије Александар Вучић као могући одговор власти на протесте дела опозиције, поменуо могућност одржавања ванредних парламентарних избора. Свесни да би избори показали да иза протеста опозиције и захтева који су на њима артикулисани, стоји занемарљив проценат грађана Србије, лидери тог савеза експресно су лансирали алиби причу о нерегуларним изборним условима и бојкоту избора као њиховом једином могућем одговору на такву ситуацију.

Рачунајући да ће власт са гнушањем одбацити било какву идеју дијалога о изборним условима који су неупоредиво бољи него у време када су представници садашње опозиције били на власти, представници опозиције су потпуно неспремно дочекали оно што се догодило. Насупрот очекивањима опозиције, па и већег дела јавности, власт је поступила потпуно другачије. Не само да је пристала да учествује у дијалогу под покровитељством проопозиционих представника цивилног сектора, који је пролетос организован на Факултету политичких наука, већ је и током, па и након тих разговора, изразила спремност да прихвати све примедбе критичара чије решавање је могуће у оквиру постојећих закона Републике Србије. Суочени са потпуно непланираним развојем ситуације који им је из руку избио све аргументе за бојкот избора, представници Ђиласовог савеза почели су да беже и од самог дијалога, па чак и онда када су га организовали представници Европског парламента.

Бекством и оспоравањем сваке могућности дијалога, представници СзС само су до краја довели оно што су започели још након пораза на изборима 2012. године, а што се свело на убијање сваке помисли да је политички дијалог у Србији уопште могућ. Калкулишући да ће форсирањем приче о бојкоту избора, актуелне власти у Србији суочити са међународним притиском који ће довести до изазивања вештачке кризе и некакве прелазне владе као начина да се она превазиђе, Драган Ђилас и његови следбеници упали су у сопствену замку из које сада немају излаза. Уколико се заиста одлуче за бојкот предстојећих избора, већи део Савеза за Србију политички неће преживети.

Иако ће Ђилас и његова странка, захваљујући новцу који он има, некако можда и преживети, њихов ионако не баш велики политички значај додатно ће бити маргинализован, док би упражњени простор на опозиционом делу политичке арене могли да попуне они актери који буду одлучили да учествују на изборима. За разлику од Ђиласове партије, остале чланице СзС након бојкота имаће само два могућа избора – или да нестану са политичке сцене Србије или да се утопе у Ђиласово политичко предузеће које подразумева његову апсолутну контролу, бахатост и самовољу.

С друге стране, одустајање од идеје бојкота, у условима када је велика енергија већ уложена у њено промовисање и наметање, додатно би умањило ионако малу и константно опадајућу подршку коју према свим анкетама Савез за Србију тренутно ужива међу грађанима Србије. Такође, учешће на изборима, за тај савез поново у први план враћа проблем због кога је идеја бојкота уопште и настала, а то је да ће на видело изаћи мала политичка тежина коју те странке имају, што ће неминовно утицати на њихову даљу политичку судбину након избора. У таквом суженом маневарском простору, шта год да изаберу, лидери СзС озбиљно ризикују сопствену политичку пропаст.

И док би политички крај СзС и људи који га предводе мало кога требало да забрине, пошто би управо то омогућило да се на опозиционом делу политичког спектра напокон отвори простор за настајање нове кредибилне алтернативе садашњој власти, поигравање са стабилношћу државе и њеним виталним националним интересима јасно су указали на опасност да читаво друштво постане талац себичних ускогрупних интереса једне по многим параметрима привилеговане мањине. Због јаких позиција унутар структура тзв. дубоке државе, и снажној финансијској моћи, бојкоташи итекако могу да стварају инциденте и донекле дестабилизују постојећу ситуацију у Србији, што би многи центри моћи у земљи и иностранству, чији су интереси у колизији са националним интересима Србије, једва дочекали. Управо је то она тачка где се показује како неодговорно понашање, чак и безначајних актера у политичкој арени, може да направи проблем читавом друштву и држави.

Управо због тога крајње је време да представници дела опозиције, окупљени око Савеза за Србију, напокон демонстрирају бар минимум политичке зрелости и одговорности, престану да трошкове својих политичких промашаја преваљују на грађане Србије и да, зарад својих ускогрупних и личних дневнополитичких интереса, раде против интереса државе Србије, њених грађана и српског народа у целини. И док ће им политичку некоректност и сталне подвале којима трују домаће јавно мњење историја можда и опростити, не постоји тај новац који ће моћи да их опере и аболира због тога што раде против интереса своје државе и народа. За разлику од политички недорасле и неодговорне опозиције, грађани већ годинама уназад показују изненађујућу способност препознавања прљавих политичких игара, стављајући на прво место стабилност државе и рационалну политику наспрам авантуризма који им нуде они који у производњи хаоса и нестабилности виде своју шансу како би дошли на власт.