КОСОВО не треба признати. То не значи да се треба супротстављати ставовима Запада, али ни да треба нерационално попуштати под уценама истог тог Запада. То питање треба решавати целовито, на истим принципима и истовремено са решавањем свих осталих питања која је "отворио" распад југословенске државе. У сваком другом случају Срби и Србија ће бити губитници.


Академик Љубодраг Димић овако одговара на питање - сме ли Србија попустити пред притисцима и признати Косово. Говорећи о преговорима у Бриселу, наш саговорник подсећа да Албанци нису имплементирали ништа од оног што је договорено:

- Заједница српских општина није формирана. Присуство Срба у државним институцијама има декоративни карактер. Албанска страна северни део Космета сматра делом "републике Косово", док Срби одбацују косовску независност. Етнички састав становништва се свакодневно мења. Албанска и српска мафија међусобно сарађују. Инциденти су и даље чести. Ове чињенице нас не охрабрују у уверењу да би признавање једнострано проглашене државе Косово могло да промени било шта од наведеног. За промену постојећег стања потребно је много више од обећања и непоузданих гаранција које нуди пристрасна међународна заједница. Потребно је, за почетак, одрицање од идеје о "великој Албанији" и терора као начина постизања политичких циљева.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ -Академик Љубодраг Димић упозорава: Ако се не суочимо са падом наталитета, бићемо земља на којој ће живети други народи

*Албанци имају претензије и према другим деловима Србије. Ако би им се попуштало, докле би њихови захтеви могли да оду?

- Насилно отцепљење Космета не исцрпљују амбиције носилаца великоалбанске идеје ни када је у питању територија Србије, већ се рачуна са даљим ширењем простора који Албанци сматрају својим. То је Санџак са Новим Пазаром и Сјеницом, као и Прешево, Медвеђа, Бујановац... Великоалбанску идеју подржавају политичке, интелектуалне, економске, војне, криминалне елите са простора назначеног "границама" тзв. велике Албаније. Они се неће добровољно одрећи великоалбанске идеје. Сваки пристанак на признавање самопрокламоване државе Косово истовремено ће отворити питање других делова Србије који се налазе у оквирима "велике Албаније". Свако пристајање на "нову границу" потенцијално би пружало могућност да она, уз благонаклон однос Запада према Албанцима, буде повучена знатно северније, источније и западније - код Ниша или Крушевца, уз запоседање Санџака и целог копаоничког простора, докле сежу амбиције албанских политичара. Потенцијал русофобије уграђен је у идеју о "великој Албанији". Он ће вероватно бити веома експлоатисан од стране албанске политичке елите и "међународне заједнице" у притисцима на Србију. То на сваки начин треба дипломатски предупредити и амортизовати не одричући се властитих интереса. Косово и Метохија се никада нису бранили само на том простору, већ у центрима моћи који одлучују о судбини простора и у суседним државама.



*Док чекамо решење, Србија је постала талац, сви други друштвени проблеми гурнути су у запећак и то траје годинама.

- Питање Космета свакако представља најтежи политички, економски и културни проблем са којим се Србија данас суочава и чији је талац. Ми немамо бројне параметре који су нам неопходни да бисмо разумели овај процес, као што су документи који дефинишу позиције и интересе Србије и Косова, ставови које заступа "посредник" у преговорима и захтеви - јавни и тајни - које он, у име међународне заједнице и САД, поставља пред Владу Србије са свим евентуалним условљавањима, ограничењима, ултиматумима, пристрасностима... Такође, немамо сазнања о политичким ставовима других утицајних чинилаца попут Русије, Кине, као и међународних институција каква је ОУН и расположењу у тим срединама да подрже политику Србије.

*Ко је у праву - они који траже одрицање од косовског мита или они који сматрају да је то један од темеља нашег идентитета?

- Митови, попут косовског, уграђени су у идентитет народа и представљају део његовог културног бића. Митови који се "увлаче" у политику лако партиципирају са свешћу оног дела друштва оптерећеног конзервативизмом, руралном свешћу, исконским страхом од непознатог, предрасудама, примитивизмом, ксенофобијом... И тада исказују своју негативну природу. Косовски мит у себи садржи поједностављену, непрецизну, нетачну слику о Косовском боју из 1389. године, будући да је артикулисан на основу епских песама тзв. косовског циклуса у 19. веку. Косовски мит је један од кључних политичких и културних митова међу Србима, у темељу је националног идентитета и српске духовне вертикале. Унутар митологизоване представе о Косовској бици садржано је више култова попут оног о "царству небеском", жртвовању за отаџбину, проклетству издаје и клетви која издајнике прати, култу мученика, проклетству раздора, поразу као Божијој казни којом се плаћа неслога, култу хероја Обилића, освети Косова, косовском завету... Све је то било саставни део српске националне митологије, а у појединим историјским периодима основа националне мобилизације. Као такав, мит је одувек имао своје присталице и своје противнике. Митови се могу употребљавати, али њихова злоупотреба поништава културни смисао њиховог постојања и неминовно поизводи несагледиве последице.

*Косовско питање нераскидиви је део приче о стварању "велике Албаније". Да ли је та идеја само баук којим се плаше балкански народи или је њена реализација заиста могућа?

- Пројекат о "великој Албанији" осмишљен је 1877. године и до данас је актуелан и присутан у политици албанске државе. Он је и данас, готово век и по касније, жив и албанске политичке елите га реализују са завидном упорношћу. При томе најчешће користе насиље, убиства, прогоне... Великоалбанска идеја је имала изразити антихеленски и антисловенски (антисрпски) карактер. У европским престоницама њени прваци су потенцирали и изразити русофобни карактер што је и некада, али и данас, ако погледамо иступе Рамуша Харадинаја, било прихватано и подржавано.


ЛАЖНА ДИЛЕМА ИСТОК ИЛИ ЗАПАД

КОД нас је приметно колебање - коме се приволети Истоку или Западу? Сада, неки тврде, седимо на две столице...

- Колебање у политици према великим силама увек је штетно, а сарадња и споразумевање са суседима изузетно значајно. Од утврђених међународних принципа у спољној политици мале земље попут Србије никада не смеју да одустану. Привилегију да крше принципе у међународним односима имале су само велике силе. Реалполитика и прилагођавање интересима великих сила представља предуслов опстанка. Дијалог са њима прилика је да се на местима где се креира светска политика и доносе далекосежне одлуке саопшти и сопствено мишљење. Тиме се постаје субјект у светској политици. Деценијама је постојала дилема Исток или Запад. У биполарном свету та је дилема, по мени лажна. Одговор који је имао потврду у прошлости гласио би и Исток и Запад, а томе можемо додати и Север и Југ.


(СУТРА: Зашто је Србија жртва историјске ревизије и ко је био кардинал Степинац)