Отворено писмо бившег шефа француске контраобавештајне службе ДСТ председнику Француске Емануелу Макрону:


Господине председниче,


Узимам себи за слободу, после дуге прошлости високог државног чиновника, да вам се обратим, као што су то некад чинили поданици краља Француске свом монарху, било да ли су племићи или су из обичног народа као што је мој случај.


Прочитао сам ваше изјаве о људима који су изашли на улице како би изразили своје разочарање вашом политиком, као што су њихови преци учинили кроз белешке притужби припремане за Генерални сазив, далеке 1789. године.


Рекли сте, између осталог, да вас је срамота због онога што се могло ту и тамо догодити, заборављајући да су вас ти демонстранти изабрали и поставили тамо где се налазите, заборављајући и да нисте одржали своја изборна обећања о стабилности пензија и одржавању куповне моћи. Заборављајући посебно да је ваш први задатак да обезбедите јавни ред на целој територији државе, без обзира на околности.


Али постоји и нешто важније, важније јер се ради о части Француске. Неколико дана раније, 11. новембра, током церемоније одавања почасти мртвима из Великог рата, видео сам са чуђењем различите третмане резервисане за госте Француске: на почасном месту, уз вас, шефови држава или влада земаља које су тада били наши непријатељи или које су напустиле борбу, Немачка, Хрватска, Аустрија, Русија, па чак и оспорена држава Косово, и, пребачен у анекс, председник Републике Србије. Србија је земља за коју сте морали знати да је била, са Великом Британијом, наш највернији савезник и да је највише страдала од свих зараћених страна у Првом светском рату.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ОПСАДНО СТАЊЕ У ФРАНЦУСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ: Оклопна возила са Космета на париске улице!


Онај ко вам то пише чврсто подржава пројекат Сједињених држава Европе и није чекао да ви дођете на свет да би се активно залагао за ЦЕД (ЕОЗ – Европска одбрамбена заједница), иницијативу која је ишла корак даље од ваших предлога о заједничкој војсци, које свакако поздрављам. Та интеграција никада није била неопходнија, и дати Европској унији војску која је смештена под политички ауторитет праве демократски изабране извршне власти јесте велики корак ка уједињењу Европе.


Далека ми је идеја да се немачки народ не сматра за оно што јесте: наш пријатељ. Иако убеђени германофил, ипак ми не би пало на памет да, у наведеним околностима, одам почаст царској Немачкој пре него овом другом пријатељском народу, Србима. Постоје околности где мало историјског сећања није наодмет.


Дакле, мене је било срамота и сетио сам се импозантног споменика са Калемегдана у Београду који носи два натписа, један на француском, други на српском: „Волимо Француску као што нас је Она волела.“ Такође сам се сетио и француског гробља у Београду, побожно одржаваног а тако ретко посећиваног…


Слободе које узимате са историјским наследством о коме сте преузели старатељство нису прихватљиве. То наследство не поседујете ви, и не можете мењати његове вековне тековине. Оно није ваше власништво, оно вам је, за време вашег мандата, само дато на управљање. Морате бити свесни тога.
Уверавам вас, господине председниче Републике, у моја осећања вечне оданости Републици и мојој посвећености Сједињеним државама Европе.


(Печат/Ив Боне)