ПРЕМА првим писаним подацима, ако је веровати записима Косте Хустића, Жике Јовановића и Миленка Тодоровића, када су малом Србијом ишли велики људи, 1832. године било је 36 малих (основних) школа са укупно 40 учитеља. Београд је те године имао једну малу школу с три класе (разреда). Тома Солар био је учитељ старије, Михајло Ресничанин средње и Константин Зека најмлађе класе. Попечитељство правосудија и просвештенија основано је 1834. године. Задатак Попечитељства био је да се стара о свему што се школа и "воспитанија" деце тиче.

Шест година касније, биле су већ две основне школе. Београдска је била код Саборне цркве, а друга, Палилулска, на "далекој периферији", близу старе цркве на Ташмајданском гробљу. Ова се школа 1844. преселила у близину Теразија, на угао данашњих улица Краља Милана и Добрињске, због "лакшег доласка и одласка ученика, нарочито зими". Ова, Теразијска школа, нешто касније се преселила у новију зграду у Његошевој улици. У њој је предавао легендарни професор Коста Вујић, и она ће доцније постати чувена Трећа београдска гимназија.

ПРВИ пропис о школама, "Устројеније јавног училишног наставленија", донет је 1884. године. По њему, основне школе у селу трају три, а у варошима четири године, односно разреда. Школска година имала је два полугодишта и на крају сваког полагао се јавни испит. Варошка деца (само мушка) могла су да се упишу са шест, а сеоска са седам година старости. Горња старосна граница није постојала. Девојчицама у селима и варошицама било је дозвољено да иду у исти разред са дечацима, док је у градовима то било забрањено. У сеоским школама изучавали су се хришћанска наука, српско и словенско читање и писање, рачун, општа знања, географија и певање. Градској деци придодати су и српска граматика, "отечествена историја" и обука у сачињавању писама "нужних за грађански живот".

ПРОЧИТАЈТЕ И: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто Црна Гора страхује од своје српске прошлости

Да би ублажио дискриминацију према варошкој женској деци, кнез Михаило Обреновић одобрио је Наталији Петровић и сестрама Софији и Катарини Лекић отварање школа за женску децу у којима би се госпођице обучавале у лепом писању, гласном читању и женским пословима, а све то уз "уговорену цену са родитељима". Испити су се посебно "уговарали" па је тешко просудити колико је коштало школовање једне добре београдске удаваче, које је трајало три године. Девојке пуну равноправност са мушкарцима добијају тек крајем 20. века.

Зграда Друге мушке гимназије се налазила у данашњој Македонској улици


У ПРВИМ данима регуларног школовања у Србији бележимо и Закон о гимназијама из 1863. године, који је одредио да ове школе имају шест разреда и припремају ученике за изучавање виших наука. Две године касније, донет је Закон о реалци. Седми и осми разред уведен је у гимназије 1873. године.

Годинама је Вук Караџић убеђивао неписменог владара Милоша Обреновића да је Србији потребна Велика школа. Може се само претпоставити какав је отпор пружао бахати, неписмени кнез. Ипак, 1830. Србија хатишерифом добија од Турака, између осталог, и право на отварање школа. Одобровољио се и Милош и дозволио отварање Велике школе у Београду.

Управитељ ове школе, извесни Димитрије Исаиловић, више времена проводио је са Обреновићевим синовима, учећи их страним језицима, него у Великој школи са ученицима. Прва генерација, а било је то 1831. године, није прешла у виши разред, већ је и следеће године морала да изучава оно што је већ "учила". Што би се данас рекло, цела генерација је понављала.

Због великог гнева родитеља и небриге владара, одлучено је да се Велика школа пресели у Крагујевац, да не би у Београду начисто пропала. Преображена је у Гимназију, а кнез Милош прихвата предлог Попечитељства просвештенија и 1833. гимназија прераста у лицеум, који започиње са наставом 1. октобра 1838. После три године Лицеј - будући Београдски универзитет - пресељава се у Београд. Први наставни програм будућег универзитета донет је септембра 1844. Настава је трајала две године и одвијала се у два одељења - техничком и правном. Није био потребан никакав пријемни испит или провера знања. Иако је упис био директан, одзив родитеља био је више него скроман. Школске 1847/48. било је 56, а десет година касније само 40 слушалаца.

Велика школа је била у Капетан Мишином здању


ЗАКОНОМ од 24. септембра 1963. Лицеј прераста у Велику школу, која је имала три одељења, односно факултета: Филозофски факултет, Технички факултет и Правни факултет. Настава је одржавана у Капетан Мишином здању. Велика школа је прерасла у Београдски универзитет 1905, када су основани Медицински, Богословски и Пољопривредни факултет.

ПРОЧИТАЈТЕ И: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Шта то повезује краља Александра и Виктора Орбана


Омиљени професор на београдској Великој школи био је Аћим Чумић. Студирао је право у Хајделбергу и Паризу. Радио је најпре као професор у гимназији, а затим у суду. За професора кривичног права на Великој школи постављен је 1865. године. Чумић, по коме се некад називало ћораво сокаче у најужем центру Београда, а данас тржни центар (Чумићево сокаче), био је политичар конзервативне оријентације, близак Илији Гарашанину и Јовану Мариновићу. Био је темпераментан човек, оштрог језика, и успео је да догура до министра полиције, а доцније је био и председник владе. Студентима је одговарао његов ратоборни став и није чудо што је врло брзо постао миљеник увек на буну спремне младежи.

ПОЛИТИЧКУ каријеру започео је као председник београдске општине, односно као градоначелник престонице. Чумић је одлуку да ће се кандидовати за челног човека Београда саопштио марта 1871, најпре својим ученицима, а потом се винуо у предизборну кампању.

Лаза Лазаревић


Ректор Јосиф Панчић пожелео је срећу колеги Чумићу када је овај изабран за председника општине, а његови љути противници из владе су задовољно трљали руке, јер су Аћима могли да сруше само на политичком плану, пошто су постојећи закони штитили позиције професора у Великој школи. По том истом закону није било дозвољено да се истовремено буде професор и професионални политичар, па је Чумић морао да поднесе оставку на место професора кривичног права.

Нажалост, Аћим је врло кратко био градоначелник, јер му је председник владе Радивоје Милојковић "наместио игранку" и тако га приморао да се повуче с тог места. Међутим, сачекао га је нови белај, професоре је постављала влада, те Чумићу није било повратка на Велику школу. И тако је остао на улици.

ЛАЗИ ВРАЋЕНА СТИПЕНДИЈА ЗБОГ буне, професори Павловић, Бошковић и Кујунџић су добили отказе. Аћим Чумић је и даље војевао своју опозициону битку против режима. Чак је осуђен и на смрт 1878. због наводног учешћа у Тополској буни. Казна је преиначена на десет година робије, али је убрзо пуштен на слободу. А како је прошао Лаза Лазаревић, чије ћемо приповетке читати у школској лектири? После годину дана, уз помоћ неких угледних људи, враћена му је стипендија и завршио је медицину у иностранству, а кад се вратио у земљу, постао је лични лекар и пријатељ тада већ бившег председника владе Радивоја Милојковића.

РАТОБОРНИ професор се није предавао, па је уз помоћ колега Ђоке Павловића, Јошка Бошковића и Милана Кујунџића организовао побуну ђака Правног одељења Велике школе против професора који је постављен уместо њега. Ђаци су новог професора прво извиждали, а затим га истерали са часа!

Ни његови противници нису седели скрштених руку. Преко министра просвете објавили су наредбу да студенти који желе да наставе школовање морају поново да се упишу у Велику школу. Уз напомену о поштовању рока, стајала је и претња: "Ко то не учини, сматраће се да је напустио школу!" Али нико од студената није поднео захтев за накнадни упис. Наредба је пропала, а студенти су остали уз своје професоре.

Шта је друго могла, влада је продужила рок, али се опет нико није јавио. Данима је председник владе смишљао како да реши овај проблем и на крају се досетио. Позвао је на разговор Лазу Лазаревића и Светозара Анастасијевића, који су добили државне стипендије за наставак студија медицине у иностранству. Милојковић их је дочекао речима:

- Зато ли вам држава даје стипендије - да дижете буну. Слушајте ме добро. Ако се до истека рока за поновни упис не упишете, од стипендије нема ништа!

ОБОЈИЦА су била непопустљива у својим ставовима, али су другови наговорили Анастасијевића, који је био пуки сиромах, да се изнова упише. И други уписни рок се ближио крају, али уписника, осим Анастасијевића, није било. Влада је потом одлучила да "бунџије" позове на регрутацију, иако су полазници Велике школе били ослобођени војске.

Кад су се студенти, пред регрутном комисијом, позвали на овај пропис, одговорено им је да донесу потврде Ректората да редовно похађају школу. Јасно, уверење нису могли да поднесу јер нису били "уписани", па је овај маневар владе приволео студенте школи и побуна је пропала.