Смрт руралне цивилизације, која је код нас почела средином прошлог века, потврђује се као фатална историјска законитост. Ми се, у Србији, заваравамо надом да се пражњење сеоског простора може зауставити побољшањем животних услова, изградњом тзв. инфраструктуре, увођењем водоводне и канализационе мреже, те модернизацијом путева. У Француској је све то изведено, и узалуд.

После вишегодишњег прекида, и ове зиме проведох недељу дана у Оверњи (Auvergne). То је пространа висораван у горском срцу Француске, јужно од Клермон Ферана, у правцу Монпељеа. Први пут сам тамо боравио пре четврт века, са Сањом и децом: они су уживали у скијању, а ја у планинском ваздуху на надморској висини од 1.400 метара. Смештај у старим преуређеним кућама, у власништву мештана или општине, а куће, прича за себе: зидови од тамног вулканског камена, кадикад веома дебели, па су у њих, накнадно, уклопљени клозети. На камену се није штедело, а узиђиван је без малтера и цемента. Зграде се, и након двеста-триста година, добро држе.

У протекле две деценије и у Оверњи се много тога променило.

Окончани су неки процеси на које својевремено нисам обраћао пажњу. Покрајина се уморила, сеоски туризам преполовљен, кафане и мале продавнице затворене, куће замандаљене, нуде се на продају по ниској цени, мали хотели престали да раде. Слику посмртне пустоши појачавају празни пашњаци, пошто краве зимују у пространим шталама. (Да су тамо, може се судити по огромним балама сена сложеним испред металних капија.) На сокацима, овде-онде, понеки спороходећи старац, загледан у тачку до које никад неће стићи. Млади се панично разбежали, како се већ бежи од гробљанског мртвила. Од подмлатка су остале две келнерице у кафани поред скијашког центра, и унука старог сирара чија је радионица основана пре двеста година, а производи му и данас добијају националне златне медаље.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Село од 400 мештана и 10.000 књига

Мукла мука свеопштег умирања, као и у мом родном селу, у Шумадији, а пошто је Француска јака и богата земља, размере пропадања су шире и делују болније. Смрт руралне цивилизације, која је код нас почела средином прошлог века, потврђује се као фатална историјска законитост. Ми се, у Србији, заваравамо надом да се пражњење сеоског простора може зауставити побољшањем животних услова, изградњом тзв. инфраструктуре, увођењем водоводне и канализационе мреже, те модернизацијом путева. У Француској је све то изведено, и узалуд. Асфалтни путеви допиру до најдаљих заселака, чак и до усамљених кућа, а служе једино за то да се лакше и брже побегне у бели свет. Држава има и посебно министарство за „уређење територије“, то јест за бригу о стању локалних прилика, и опет, одумирање не престаје. Апотеке, пиљарнице, пекаре, поште и амбуланте се и даље, једна за другом, затварају, а помоћ Европске уније пољопривредницима више служи за њихово обуздавање и у Бриселу планирано усмеравање, него за слободан размах и напредовање. Стакленици и пластеници Холандије на тлу отетом од океана, у тој визији, имају већи углед и бољу прођу од плодова са старе галске земље.

Фото В.Данилов



Према званичној статистици, сваког другог дана по један француски сељак изврши самоубиство.
Умирање села је незаустављив процес модерних времена. Он је охрабриван како слева, тако и од грађанске деснице, гадљиве према свему што одонуд долази. Већ је Маркс говорио о „идиотизму сеоског живота“, а у извођењу пролетерских револуција од сељачије није очекивано разумевање, иако је у тим превратима највише страдала. Грађанска елита на ту страну гледа са одвратношћу, и више је брину срушене уџерице у Савамали, него пражњење читавих историјских покрајна у унутрашњости Србије. Сличан је однос и париске интелигенције према „дубокој Француској“. Са отуђеном елитом наступају и многи сељачки синови који своју еманципацију мере степеном удаљености од родног тла.

Ово пустошење, овај помор епохалних размера пратимо са фаталистичком помиреношћу. Годишњи демографски мањак се, код нас, исказује бројком од 30.000 душа. Негде прочитах да, у нашим варошима, живи и делује 30.000 младих жена вољних да, повремено или уредно, улепшавају вечере пословним људима. Те две бројке су, очигледно, у вези. Пратилице бизнисмена (call-girls) немају времена ни воље да се посвете породичном животу и настављању врсте. Не може се, истовремено, служити и Ђаволу и Богу.

Бежанија са земље је раскид са начином живота које је земаљац неговао хиљадама година. Тежња за бекством од себе и своје судбине, разумљива на метафизичком плану, најсажетије је изречена у Бодлеровом узвику „Било куда изван овог света!“ Бодлер тај императив није изрекао на матерњем, него на енглеском језику: „Anywhere out of this world!“ Човек може себи свашта да дозволи, а земља нема куда из себе. Напуштена, враћа се у космичку прапостојбину, постаје беспомоћно добра, трепери као бескрајно краљевство травки и мрава, са понеким старим храстом који надзире њену тишину, и кога ни громови неће померити с места. Одвративши поглед од земље, тонемо у безизлаз, батргамо се по себи без правца и ослонца. Захваљујући пољопривредним машинама, њиве се и даље зирате; да није машина, планета би се у неколико година претворила у пустару. Са машинама, престали смо да рукама додирујемо земљу, да се грејемо њеном хлебном топлином. Бензинска испарења су се помешала са плодородном влажношћу. Тракториста и комбајнер седе на високо уздигнутим постољима. Жетва се, у сезони, обавља и ноћу, а досада се убија преко транзистора турбо-фолком.

Фото В.Данилов


То се зове Прогрес, са својим добром и пратећим злом. Сељачки живот је био веома тежак, рад напоран, и данашње отимање од земље је отимање од мукотрпног диринчења, али се у том ослобађању кидају и неке виталне погодбе човекове судбине. Вековима нагомилавану муку замењује, бар засад, идеал нерада. Одбацују се првобитни услови живота у дослуху са природом.

Излази, по свему, да је сељаштво окончало своју историјску улогу: изградило је богат језик, уградило се, са пешадијом, артиљеријом и коњицом, у темеље државе, прехранило читаве нараштаје у зноју лица свога, и његова помоћ више није неопходна. У Америци, пет посто становништва обезбеђује храну за остатак живља, као и за један део гладних у свету…

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ЛИЦИТАЦИЈА ДРЖАВНИХ ОРАНИЦА: Село сложно, сви добили

Сељачију је једино у рађању тешко заменити. До поремећаја демографске равнотеже дошло је, између осталог, и због њеног гашења. Рађање подмлатка је, некад, била природна функција села: и сама реч народ долази од глагола народити се – народ је оно што се народило. Некад је то ишло само од себе, нација се обнављала онако како се обнављају шуме, како се подмлађују ливаде, а данас су у то уплетене свакојаке рачунице, захтеви и предуслови. У Француској, баш као и код нас, сељаци не успевају да се ожене.

Откако знам за себе, пратим одумирање села, у завичају и изван њега, а и сâм сам сламчица одувана из родног гнезда. Расап је почео још крајем 19. века, да у грађанском рату 1941–1945. добије смртоносно убрзање. Село се расцепило изнутра и урушило споља, из рата је изишло као разбијена војска која не зна ко ју је, кад и како поразио. Ослонци који су га држали у усправном положају – религија, монархија, породична солидарност – пољуљани су и упрљани. Дискредитовано од неразумљиве и туђе идеологије, у сопственој кући се почело осећати као туђин. Нова власт га је трпела као оживели остатак прошлости, у очекивању да коначно нестане, што се и догодило.

Фото В.Данилов


Можда је ово чему данас присуствујемо хаотично преперјавање, почетак преображаја чији исход не успевамо да сагледамо. Умирање, ипак, није пријатније за гледање самим тим што је неизбежно и природно. Зла воља према земљи крунисана је увођењем генетски модификованог семенарства, те тровањем пестицидима, инсектицидима и хербицидима. Домаће семе чува тек понека старица, увијено у новинску хартију, скривено у буџаку камо „Монсанто“ није стигао да протури своје канџе.

Људске честице су се усковитлале, надиру са истока на запад, са југа на север; хитају у градове, у провод и лакоћу, било куда изван стварности. Милиони стопала јуре без обазирања на тло које газе. Земља се не миче, она зна да чека. Ако јој се не врате опамећени, живи и здрави, њихове земне остатке ће, на крају, свакако примити у се.


(Печат/Милован Данојлић)