Ваљевац Саша Ђурђевић био је даровити фудбалер, смешила му се успешна каријера, а онда је копачке окачио о клин, завршио Богословски факултет и постао - свештеник! Протонамесник је у Норт Порту, на Флориди, у САД, у Храму Светог Саве, а претходно је био свештеник у Каракасу у Венецуели.

Да студира теологију, чврсто је, вели, преломио једне ноћи за време НАТО агресије 1999. године. Био је одличан ученик, прво се колебао између ДИФ-а, Више тренерске школе и психологије.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ЧУВАРИ ВЕКОВНЕ ТРАДИЦИЈЕ: Овако се праве џиновске “ратарске свеће” манастира Троноша

- Одрастао сам на молитви, моја породица увек је поштовала и обележавала све верске празнике и нашу славу, заштитника Светог Јована Претечу и Крститеља Господњег - каже Саша. - У мојој фамилији има и свештених лица, попут протођакона Љубомира Ранковића, а моји даљи преци били су Мата и Мића Ђурђевић, чија су имена уклесана у припрати цркве у надалеко знаменитој Бранковини, колевки славних Ненадовића, селу у ком је детињство провела највећа српска песникиња Десанка Максимовић. Прота Мата био је први писар у ваљевском срезу. Отуд, није чудо што се у мени, уместо да будем фудбалер, јавио јак призив за свештенички позив.

Завршио је Богословски институт, потом практичне студије на Богословском факултету у Београду. У ваљевској Основној школи "Милован Глишић" предавао је веронауку, а крајем 2007. године епископ ваљевски Милутин рукопроизвео га је у ђакона. До лета 2011. године у Ваљеву је организовао више од 50 трибина "Православље и млади", те прва пливања на Богојављење за часни крст, концерте, изложбе, промоције...

- Није ми се остварио дечачки сан да играм фудбал широм планете, али Бог ме позвао да будем мисионар у свету - каже отац Ђурђевић. - Митрополит Амфилохије Радовић, тада администратор за Епархију јужноамеричку, рукоположио ме је у цетињском манастиру, код моштију Светог Петра Цетињског, те ме именовао за свештеника у Каракасу у Венецуели. Маја 2012. године са супругом и две ћерке обрео сам се на другом крају света.

Литургије у православној цркви у Каракасу биле су све посећеније, чак је и крштено и неколико Венецуеланаца. У Каракасу је, каже упознао многе из српске емиграције после Другог светског рата, међу њима Стоју Солунац, која је као дете била у Јасеновцу, где су јој родитељи и цела фамилија побијени, те чувеног војводу фрушкогорског, недавно преминулог Александра Јанковића, последњег краљевог пилота...

- Круна мог боравка у Венецуели било је покретање православне мисије у Колумбији - поносно истиче Ђурђевић. - На- жалост, кад је Венецуелу захватила велика економска криза, вратили смо се у Ваљево. Цркву у Венецуели сада веома успешно води архимандрит др Евстатије Аздејковић. Пре две године, добио сам благослов владике Иринеја Добријевића, да на Флориди, у САД, служим у Цркви Светог Саве. Овога пута, Бог ме одвео у земљу о којој сам као дечак маштао, био сам одушевљен Америком. Српска црква у Америци је импозантна. Дух немањићке Србије, задужбинарства, заживео је на америчком континенту. У САД и Канади постоје прелепе српске цркве, многе су грађене по узору на наше средњовековне манастире. Велики допринос снази српске цркве у Америци даје владика Иринеј Добријевић, један од најсвестранијих епископа, који по угледу на Светог Владику Николаја Велимировића чврсто стоји на челу Источно - америчке епархије, бори се и моли за интересе нашег народа и Србије, за што боље позиционирање у америчкој јавности и народу.

Са дизајнером Марком Лугоњом, уз благослов епископа Иринеја, ваљевски крај је, вели протонамесник, учествовао у пројекту изложбе "Тамо далеко: 1918-2018", у Америци, поводом стогодишњице подизања српске заставе на Белој кући. Допринели су и сећању на спасавање више од 500 савезничких пилота, које је авијација САД извела у сарадњи са снагама Драже Михаиловића, а које су Немци за време Другог светског рата оборили изнад Југославије.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Богословија у Призрену представља наду да је могућ опстанак Срба на Космету

- Ови дивни тренуци из историје Америке и Србије јесу и могу да буду темељ за заједничку будућност - каже Ђурђевић. - Од Америке и америчког народа можемо много да научимо, пре свега о патриотизму и како се воли своја држава, култура, традиција. Уз бригу за цркву и народ, активности свештенства усмерене су и на подизање односа Америке и Србије на раван као када је српска застава била високо подигнута над Белом кућом. Али, ми са ове стране океана поручујемо да смо душом и мислима са нашим народом на Косову и Метохији у молитвама, да срце наше отаџбине остане заувек српско!n

ПОРОДИЦА

- Супругу Славицу упознао сам 2004. године, венчали смо се у цркви у Бранковини, задужбини проте Матеје Ненадовића, имамо две ћерке, дванаестогодишњу Анастасију и десетогодишњу Савину - каже Ђурђевић. - Супруга, која је у то време радила као асистент на Мегатренд универзитету у Београду и свуда у Србији, велико искуство стицала је уз чувеног Сергија Лукача, с њим је заједно креирала модну марку "Сент Џорџ", запрепастила се кад сам јој рекао да идемо у Каракас, град са највише убистава на свету. Одговорио сам да је то благослов, и да, без обзира на све, идемо тамо!

ФУДБАЛ

- Почео сам фудбал да играм са шест година у ваљевском клубу Раднички Пети пук, потом у Елинду и Крушику, а кад сам стасао, кратко сам био у омладинцима Колубаре из Лазаревца, те Железничару из Лајковца - присећа се Саша. - Променио сам затим многе клубове, да бих 1995. године потписао двогодишњи уговор за Обилић, из ког сам убрзо отишао. И даље играм активно, лане за аргентинску екипу Хувер, а ове године са тимом Перуа ушао сам у финале фудбалског турнира у Кејп Коралу на Флориди.