ЉУБО, има само пола резервоара горива! Да ли ће издржати до Лесковца?

- Летећемо ми, добри мој Добро, па шта нам Бог да. Авион им нећемо остављати! Какав је такав је, ал' наш је. Имају они "милосрдних" летелица кол'ко хоћеш.

И полетели су, нешто пре поднева, 17. јуна 1999. године, Љубомир Љубо Живковић и Добросав Милојевић. Последњи су српски пилоти који су, са "утвом 75" Ваздухопловног савеза Косова и Метохије, узлетели са аеродрома "Слатина" код Приштине.

- Прохујало је отада равно 20 година, али се живо сећам сваког детаља - прича Љубомир Живковић (79), данас пензионер у Звечану. - На аеродром "Слатина" довезао нас је један наш подофицир, али у цивилу. Са њим је био још један човек. Извлачили су неку нашу опрему и журили да је што више изнесу, јер им је време било ограничено. А Добросав и ја смо само знали да је наша "утва 75" пре почетка агресије пребачена са спортског аеродрома "Батлава" код Подујева на "Слатину". Да ли је "преживела" бомбардовање и у каквом је стању, нисмо знали.

Изненадили су се, прича наш саговорник, када су своју летелицу угледали нетакнуту. Једини проблем било је пола резервоара горива, али су одлучили да ризикују и крену пут Лесковца.

Прочитајте још - ГЕНЕРАЛ ПАВКОВИЋ ЗА “НОВОСТИ”: Имам нове доказе, настављам битку против Трибунала

- Добросав је покренуо мотор из другог покушаја - прича Љубо живо, изнова проживљавајући сваки тренутак. - Били смо срећни као мала деца. Узбуђење је порасло. Нисмо ни сачекали да се мотор загреје. Кренули смо, мада ми ни сада није јасно како смо успели да заобиђемо многобројне кратере од бомби поред писте. Када смо изашли на руралну стазу, викнуо сам у микрофон: "Крећи, Добросаве!", а он је само рекао: "Боже помози!" Наша "утва" се у пуној снази одвојила од земље...

После ове реченице. Љубо престаје да прича. Нестало је узбуђење с којим је до пре неколико секунди говорио. Као да је неки невидљиви штапић, у трену, болом засенио његово лице.

- Опхрвали су нас туга и огорчење - наставља Љубо после дубоког уздаха. - Испод нас је Приштина. Видимо како још стижу окупаторске колоне кфороваца. Ћутимо. Прекинуо сам ту тешку тишину питањем: "Хоћемо ли се икада вратити, Добро?" Он је и даље ћутао...


Пола резервоара горива, према речима нашег саговорника, било је довољно да стигну до писте у Лесковцу.

- Стабилно смо слетели - сећа се Љубо. - Наша "утва" је неко време била у граду на Ветерници, а потом је пребачена у Трстеник. Ту јој се губи сваки траг. Где је нестала, још не знам. А дуго сам чувао сву документацију о њој. Аеродрому "Слатина", са ког сам толико пута полетео, ево, две деценије нисам ни пришао. Ни Добро за живота није дочекао да се вратимо... Ипак, посетио сам "Батлаву", писту за спортске авионе код Подујева. Американци су је оградили. Користе нашу земљу за своје потребе... Да човек пукне од туге!

КЛУБ ЈЕДВА ОПСТАЈЕ


ЉУБАВ према авионима, Љубо је пренео и на сина Бојана, који је сада председник Аеро-клуба "Трепча", основаног 1936. године.
- Клуб има просторије, чланове, заинтересовану младеж, али једва опстаје - прича Љубо. - О томе да имамо неку летелицу, сад и не сањамо, јер би нам требало безброј дозвола које нам у Приштини никада не би издали. Ипак, радили бисмо више са децом, учили бисмо их моделарству, али недостају средства. Но, треба веровати у боље дане.

ПОНОСАН НА ПРИЈАТЕЉСТВО СА "СТРИЖИМА"

ЉУБОМИР Живковић (79) данас је пензионер и живи у Звечану. Педесетих година минулог века завршио је Ваздухопловну школу у Краљеву. Био је пилот авијације ЈНА у Словенији и летео на "ДЦ 3". У свој рад уписао је више од 700 сати летења. До пензионисања, био је председник Ваздухопловног савеза Косова и Метохије. Но, љубав према летењу и летелицама не јењава.

У контакту је са спортским ваздухопловним удружењима у Европи, а посебно је поносан на пријатељство са Олегом Черњевим из руске акробатске групе "Стрижи".