ПИШУЋИ половином претпрошлог века (1844. године) поему "Ђачки растанак", вечно млади песник Бранко Радичевић уткао је у своје риме сету због растанка са Карловачком гимназијом, али и дозу радости поводом изазова које после испита зрелости живот тек треба да донесе.

"Али нешто на далеко вуче, он не може више одолети,па се вине и у свет полети" - вели песник опраштајући се од Стражилова и вољених Карловаца.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ХУМАНИТАРЦИ ПРЕСРЕЋНИ ПОШТО ИМ ЈЕ ВРАЋЕН БИЦИКЛ: Импресионирани смо, Срби су сјајни!

Симболу гимназијског ђачког растанка историја је мењала назив (нижи или виши течајни испит, мала или велика матура) али не и значење. Увек је то био и остао свечани догађај, веома важан у одрастању сваког ђака. Моменат када се укршта детињство са зрелим добом, граница на којој се тек свршени гимназијалци припремају за нове животне изазове и постигнућа.

Чаролија свечаног опроштаја са гимназијом, као и са другим средњим школама, носталгично тиња у нама читавог живота, те не чуди што је недавна изложба у Музеју Војводине "Испит зрелости: Матуранти гимназија у Војводини од половине 19. века до шездесетих година 20. века" побудила велико интересовање. Занимљиво је да у Војводини, а ни у целој Србији, нико досада причу о матури није испричао музеолошким речником. Све док се овој теми нису посветиле Љубица Отић, музејска саветница, и Чарна Милинковић, виша кустоскиња у Музеју Војводине.

Није било могуће ни лако, ни брзо испричати ту причу. Литература је скромна, па је истраживачки посао ове две ауторке трајао три године. Крунисан је збирком од 240 експоната: скамија, ђачких ташни и прибора, сведочанстава, делова одеће, обуће... И, наравно, матурских таблоа.

Изложба прати развој гимназија које су и даље актуелне на простору Војводине, и то од друге половине 19. века, када се појављују први испити зрелости у српским гимназијама па до шездесетих година прошлог столећа.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Тумански монаси још једном одушевили Србију (ВИДЕО)


Збирком која ће без сумње ући у музеолошке анале и заслужује да се у више наврата појави пред данашњом, а и будућом публиком, обухваћене су гимназије у Новом Саду, Сремским Карловцима, Кикинди, Панчеву, Вршцу, Зрењанину, Суботици, Сомбору, Белој Цркви, Руми, Сремској Митровици и Бачком Петровцу. Реч је о српским, мађарским и словачким гимназијама које имају континуитет и сведоче о богатству простора данашње Војводине.

Чарна Милинковић (лево) и Љубица Отић


Гимназије су почетком 19. века биле најважније установе средњошколског образовања. Њихов приоритетни задатак био је образовање будућих чиновника. Латински језик је био неопходан, те и не чуди што су прве гимназије код Срба у Хабзбуршкој монархији биле латинске. Оне су углавном биле организоване по угледу на протестантске школе.

Гимназијска торба, почетак 20. века


Постојали су нижи граматикални разреди и виши хуманитетски, који су се звали још и "реторика" и "поетика" (потпуна гимназија). Седми и осми разред каснијих гимназија се учио на академијама, или лицејима, и био је назван "филозофија". Прве латинске или више школе настајале су уз цркву. Подигли су их црквени великодостојникци или богати грађани.

Табло матураната, Српска велика православна гимназија


Ђаци српске националности у Угарској до половине 19. века наставу су слушали на црквенословенском језику. Писац првих уџбеника на српском језику био је владика Платон Атанацковић. Низом реформи на промене у школству утицао је др Ђорђе Натошевић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Пљачкаши и даље руше Јеленин град

Бити гимназијалац у то време била је ствар престижа и привилегија богатих породица. Посебним фондовима стипендирано је школовање сиромашних ђака, којима се на тај начин пружала могућност да буду део те елите. Женска деца имала су право да уче приватну гимназију, али нису похађала наставу са дечацима.Раздвојени су били и на матурским таблоима све до почетка 20. века. О томе сведочи и табло сомборске гимназије (данас носи име Вељка Петровића) на којем је осам матураната и једна матуранткиња.

Хаљине за бал поводом испита зрелости


Што се пак градива на испиту зрелости тиче, речит је пример Српске велике православне гимназије новосадске, основане 1810. године, која се данас дичи именом једног од својих бивших ђака, Јована Јовановића Змаја. Њени ђаци стицали су статус зрелости полагањем српског, математике, историје и страних језика.


Исказ о испиту зрелости Државне реалне гимназије у Белој Цркви 1920.


- Из доступне литературе може се закључити да је сам испит зрелости носио већу тежину него данашњи, критеријуми су били веома високи - закључује Чарна Милинковић. - Комисија и професори захтевали су велико знање. Занимљиво је да су ондашњи гимназијалци, насупрот данашњим генерацијама, носили мале ђачке ташне које могу да стану под мишку.


1930-1931. Матуранти Гимназије у Новом Врбасу


Испит зрелости или велика матура били су значајан догађај у животу сваког младог човека. То је био онај свечани моменат у којем су девојке добијале своју прву балску хаљину, а дечаци - шешир и штап, као статусно обележје младог човека који улази у свет одраслих.


1939-1940. Матуранти Гимназије у Вршцу


Матурски балови или игранке углавном су приређивани уз скромно послужење, последње савете разредног старешине како да се владају у животу, да буду добри и поштени људи и уз обећање да ће се после десет година поново срести у истом саставу. Тек после Другог светског рата, јављају се матурски балови, у форми сличној данашњој.


Матуранти сомборске гимназије 1892.


КАРЛОВАЧКА НАЈСТАРИЈА

НАЈСТАРИЈА српска гимназија основана је у Сремским Карловцима. Основатељи и финансијери били су митрополит Стефан Стратимировић и трговац Димитрије Атанасијевић Сабов. Почела је са радом 1. новембра 1791. и имала је шест разреда - четири нижа ("граматика"), и два виша ("хуманиора"). Наставни језик је био латински, а учили су се немачки, историја, земљопис, природне науке, антропологија, римске старине, физика, логика и моралка. Доцније је уведен и грчки језик. Први директор гимназије у Карловцима био је Андрија Грос, Словак који је докторирао у Јени.

Гимназијско звоно с краја 19. века


ЈЕДАН ЈЕ ВАСА ПУШИБРК

СРПСКА велика православна гимназија у Новом Саду изнедрила је бројне наше великане, међу којима су и 44 академика. Ипак, само је Сомборцу Васи Пушибрку (1838-1917) пошло за руком да се на таблоу из 1910. године, објављеном поводом стогодишњице ове школе, појави у трострукој улози - као ђак, професор и директор.


МОДНИ ЗАОКРЕТИ

ГИМНАЗИЈАЛЦИ у 19. веку на простору данашње Војводине нису имали униформу. Њих су красила одела европског кроја, а на глави качкет или шешир. После Првог светског рата уведене су ђачке униформе, зимске, летње, свечане и свакодневне. Дечаци су углавном носили тегет капе са месинганом значком која је обележавала, школу, разред и одељење. Девојчице су носиле тегет беретке са ознаком школе и украсном траком. Униформе су се носиле мимо школе, што је био вид обавезе и контроле над омладином.

Капа Државне мушке реалне гимназије у Новом Саду


ОД ТАБЛОА ДО БИЛБОРДА

ОБАВЕЗАН део испита зрелости било је фотографисање за матурски табло. Најстарији сачувани табло потиче из 1889. године, из времена Српске велике православне гимназије у Новом Саду. Са експанзијом фотографије, шездесетих година прошлог века, развила се мода фотографисања појединих удружења и школских разреда, цветало је сликање за таблое. Био је то уносан посао за фотографе. Данас се матуранти, уместо за таблое, неретко одлучују за билборде.