Уместо да са поносом грађане подсећају на давна времена када су представљале последњу реч технике, осам парњача које су део фонда Техничке збирке Железничког музеја из Београда, деценијама запуштене чаме у кругу Машинске индустрије и Железничке станице у Нишу. Зарђале, оронуле, исписане спрејевима...

Прочитајте још: Нестала локомотива коју нема свет!

Да свака од њих крије своју историју и неку своју причу по којој се издвајала од других, сећају се још једино чланови Удружења љубитеља железница, који су више пута на разне начине покушали да парњаче заштите од зуба времена и заборава.

Она из 1900. године постала је чувена јер је вукла најславнији воз у историји светских железница "Симплон оријент". Друга је била суперекспресно чудо технике због чега ју је красио назив "Летећи Београђанин" док је јурила пругом Београд - Загреб, а ту је и једина сачувана парна локомотива из 1881. године, као и она која је вукла локални радни воз "Пилот" и коју су железничари назвали "Ћуран" због таквог облика димњака. Међутим, мало ко у Нишу уопште и зна да оне постоје.

Прочитајте још: Вандали упали у музеј у Београду и направили хаос

Последњи возач парне машине у Нишу Љубиша Станковић, који је, како каже, порастао и одрастао и радни век завршио управљајући разним машинама, од најстаријих до најсавременијих, посебно поштовање има према локомотиви "са душом" каква је била она која је морала да се претходно добро наложи.

- Парну машину разних серија возио сам 14 година, до 1973. када су искључене из употребе. Могу данас да измисле и суперсоничну локомотиву, али локомотиву с душом - више не. Парну локомотиву не можеш да возиш сам, већ имаш ложача који ради под надзором машиновође. Угаљ се баца лопатом, ложиште се покрије, ложиш, затвориш, подигне се пара, ти повучеш воду, па опет - присећа се овај заљубљеник у железницу који је са Удружењем покушао да заштити ове локомотиве.

Он и данас често обиђе Ложионицу - место где је почетком двадесетог века постојала железничка радионица и где се данас налазе три локомотиве.

Једна од њих је немачка локомотива са четири цилиндра, парњача за вучу лаких и путничких возова серије 01, направљена двадесетих година прошлог века у Берлину, али су јој инжењери Машинског одељења "Југословенских државних железница" 13 година касније додали аеродинамични оклоп да би развила већу брзину. Тестирана је на прузи Београд - Загреб 1937. године. Без вагона достигла је брзину од 145 километара на сат, а са пет вагона од 128 тона јурила је 122 километра на сат. Суперекспресна парна локомотива добила је надимак "Летећи Београђанин".

Љубиша Станковић, последњи возач парне машине у Нишу

Највреднија од свих железничких експоната у Нишу свакако је локомотива серије 05 стационирана у кругу "Машинске индустрије", до које је могуће доћи само уз помоћ неког ко добро познаје терен.

- "Југословенске државне железнице" су 1929. године из Берлина набавиле 110 оваквих локомотива и користиле их за вучу возова кроз Славонију, Срем и Поморавље. Локомотива ЈЖ 05-025 била је једна од најбржих. Овакве локомотиве достизале су брзину од 100 километара на сат, па се од Београда до Ниша, у периоду од 1945. до 1959. године, стизало за 4 сата и 17 минута - објашњавају у "Железнициама Србије".

Фото Наталија М. Рударска локомотива "Баба Милка"

ЛОКОМОТИВА "БАБА МИЛКА"

Иако би заљубљеници у возове несумњиво волели да локомотиве "са душом" буду сачуване од пропадања и представљене јавности, у Нишу је изложена само "Баба Милка", мала рударска парна локомотива коришћена у руднику мрког угља "Јелашница". Она је своје место нашла на платоу испред управне зграде "Железница Србије", након што је репарирана.