Усред тосканских винограда, највећа хидропонска фарма у јужној Европи жели да врати боје италијанском парадајзу отрованом скандалима мафијашке инфилтрације, загађења и експлоатисане радне снаге.

Прочитајте још: Парадајз од 50 до 190 динара

Сфера Агрикола, коју је 2015. покренуо Луиђи Галимберти, узгаја биљке без пестицида у еколошким пластеницима и омогућава пчелама да раде већину посла.

Та фарма је један од одговора на апеле Уједињених нација о потреби да се нађу начини како да се нахрани стално растуће становништво света.

Галимберти уверава да његова фарма производи један килограм парадајза или салате са утрошком само два литра воде, док се за узгајање у пољу троши чак 75 литара по килограму рода.

Прочитајте још: Пољопривредник из Ћуприје произвео 128 сорти парадајза

Уз то, 90 одсто од та два литра воде потиче из сакупљања кишнице.

Фарма се ослања на биолошку контролу, природне организме за борбу против инсеката и болести.

"Пчеле користимо за оплодњу цвећа и пуштамо низ инсеката-грабљиваца да се бору против инсеката који угрожавају плод", рекао је Галимберти за АФП и додао да је то ојачало и шири, локални екосистем.

Платформама са соларним погоном, радници фарме се крећу напред-назад између биљака, лагано подижући горње гране да би их причврстили како би помогли да парадајз сазри.


Мало даље, мини-салате које расту на полистиренским плочама које лебде над огромним "умиваоницима", светлуцају под подневним сунцем. Испод дасака њихови дуги бели корени урањају директно у хранљиви и оксигенизовани раствор.

У будућности се фарма, која ове године планира удвостручити промет на 10 милиона евра (после пет милиона евра у 2018. години), нада да ће проширити асортиман производње: купус, спанаћ, тиквице, паприке, плави патлиџани...

Инвеститори и банке дали су 20 милиона евра за куповину и постављање 13 хектара пластеника где ради 230 људи и производи током целе године.

Углед италијанског парадајза, посебно конзервираног, покварио се последњих година, делом и због обелодањивања катастрофалних услова рада хиљада странаца на пољима на југу земље.

То су махом Африканци смештени у оскудним насељима, који за мизерну надницу ломе леђа да би покупили "црвено злато", намењено полицама супермаркета широм света. Скандали са загађењем у неким регионима, попут Кампање (око Напуља), али и мафијашка инфилтрација у прехрамбену индустрију - годишњи промет процењен на 24,5 милијарди евра по последњем извештају агенције удружења пољопрувредника Колдирети - додатно су замаглили слику.

Поред пристојних радних услова за своје запослене, Сфера Агрикола рачуна на повратак некадашње славе италијанског парадајза с три сорте које су пољопривредници и дистрибутери занемарили.


"У последњих 50 година, тржиште се нагло развијало, али само под утицајем дистрибуције и трговине. Гајен је парадајз с љуском која ће дуже издржати на тезгама, да се плод не би распадао као зрео", рекао је Галимберти.

Захваљујући коцкама камене вуне, средству хидропонске производње које опонаша тло и подржава корење, "биљка је заштићена и можемо користити и старије и слабије сорте", додао је он.

"Наш парадајз има тању љуску, што значи да се мора одмах конзумирати", рекао је он. "Али има бољи укус!".

Галимберти планира да у наредних десет година изградити 500 хектара хидропонских стакленика, да би постао водећи у том сектору у читавој Европи.

Али чак и у Италији, он има јаке, иако веома мале конкуренте, јер "скоро свако има некога у породици ко узгаја парадајз, или комшију, или бар бакицу у суседству".