Једна од најстаријих католичких школа за девојке, Џорџтаун Виситејшн Препаратори Скул, од давнина је позната по свом раду, раду часних сестара које су предано обучавале сиромашне током 19. века.

Основале су елитну академију у Вашингтону али и водиле "бесплатне школе за све девојке које су желеле нешто да науче, укључујући и робове, у време када је било илегално да они уче да читају", како стоји у званичној историји институције на њиховим страницама. Али дубље истраживање њихове историје открило је документе који скривају мрачну тајну ове школе, ону о поседовању робова, њих најмање 107, жена и деце. Део њих су продали како би платили дуговања и финансирали развој школе и изградњу нове капеле, пише Њујорк Тајмс.

"Ништа нам не преостаје него да се решимо се породице црнаца", написала је часна Агнес Брент, 1821. године након што је одобрила продају једног пара и њихове двоје, младе деце. Продата жена за само неколико дана требала је да се породи са својим трећим дететом. То откриће шокирало је ауторку , која се бавила темом како су неки факултети профитирали од продаје робова. Историчари кажу како су готово сви редови католичких часних сестара основани крајем 1820-их имали робове, а данас се о томе међу њима самима мало говори, док се у Конгресу и међу председничким кандидатима расправља треба ли се потомцима људи који су живели у ропству платити одштета.

Њихови приступи варирају, а у овој школи организовали су низ расправа за студенте и особље, и молитвене тренутке како би одали почаст људима "чија је жртва помогла расту ове цркве". И по први пут су јавности омогућили дигиталне документе везане уз ову тему. Ред Сејкрет Харт пронашао је доста потомака од 150 робова колико су их тада имали у Луизијани и Мисурију. На свечаној церемонији открили су спомен плочу и основали фонд за стипендирање афро-америчких студената који похађају њихову школу, која је деломично, изграђена захваљујући управо људима робовима.

Да то сад више није питање прошлости, већ се поставља питање шта да се уради сада, сматра сестра Керолин Осиек. Она жели да потомци тих робова знају какву кључну улогу су њихови преци имали у развоју школе и манастира. "Не би то могли направити без вас. Толико дуго вас нисмо признавали, нисмо признавали вашу жртву, и због тога нам је жао", рекла је. Многима је ова тема јако тешка, неки су потомци одбили да учествују у церемонији, а неке часне сестре нису баш задовољне с одлуком да се открива прошлост.

Сестра Ирма Л. Дилард, Афроамериканка, каже како се неке часне невољно присећају прошлости јер се боје "да ће их се доживљавати као расисте и лоше". Нада се да ће се много више урадити, и да ће захтева за школарине бити још и више. Да се пуно више може направити, посебно на пољу откривања колико су часне зарадиле од тих продаја робова, сматра историчарка Сузан Налести. Деценијама се ова институција хвалила својим радом на образовању робова, све док тај део са странице није уклоњен 2017. године. Тај је део избледео из јавног сјећања, чак и међу три милиона црних католика који чине три одсто католика у САД-у. Живота у вери и са вјером прсећа се и ауторка текста у Њујорк Тајмсу. Часне сестре образовале су њену мајку, тетку, три ујака и њене сестре. Неко време породица која је емигрирала са Бахама живела је на фарми коју је водила Дороти Деј, која је била и кандидаткиња за канонизацију. И никада никоме од њих није пало на памет да су црква или часне сестре на неки начин повезане са ропством.


У раним почецима САД-а католичка црква утемељила је своје уточиште на југу, у друштву у којем се робовласништво сматрало показатељем богатства и престижа, и међу свештениством. Није била реткост да свештеници и сестре одрастају у таквим породицама, а историчари кажу како је већина редова зависила од радуаробова. Међу њима је и исусовац који је основао и управљао Џорџтауном, а био и међу највећим власницима робова у Мериленду. Када су у католичке манастире почеле да улазе жене крајем 18. и почетком 19. века, многе су донеле и део своје имовине, као прави мираз. Богати обожаватељи и рођаци часних сестара поклонили су манастирима робове, а часне су куповале, продавале, и размењивале робове. Неке су их прихватале као начин плаћања школарине, или као валуту плаћања дугова.

У књизи "The Role of the Nun in Nineteenth Century America", ауторка Мери Ивенс, пише како је седам од осам првих редова основаних у САД-у до 1820. године имало робове у власништву. "Дефинисале су католичанство у САД-у, а између 1810. и 1820. године било их је више од свештеника", каже историчарка Маргарет Сузан Томпсон.

Неке су сестре показивале гађење према томе, док су друге невољно продавале људе чији су били власници, и покушавале да одрже породице на окупу. Некада су покушавале и да уједине породице, па су тако купиле жене које су биле на другом месту како би их поновно спојили са мушкарцима који су били њихови робови.

Сестре Черити оф Назарет у Кентакију остале су тако повезане са бившим робовима који су се са својом децом и праунуцима вратили на прославу стогодишњице 1912. године. Историичар са Уноверзитета Индијана др. Манард сматра како су њихове финансијске потребе и оне за радом увелико надилазиле њихову људскост. "Упркос мојој одбојности око поседовања робова црнаца, можда ћемо морати купити неке", записала је Роуз Филипин Дучес, утемељитељка друштва Сејкред Харт 1822. године. Годину касније купили су своју прву особу, роба Френка Хоукинса за 550 долара. Кармелићанке су 1830. године у почетку биле мало "забринуте" што "морау да се реше својих сиромашних слуга", али када су схватиле како ће њиховом продајом моћи платити дугове и задржати своје имање, продале су најмање 30 људи.

Сестрама из Џорџтаун Виситејшна приход од продаје робова био је од виталне важности током проширења, посебно средином 1820-их када су управо због тих радова упале у дугове. По доступним подацима оне су између 1819. и 1822. године продале најмање 21 роба, а чак су се и судским путем спорили са онима који су хтели да избегну плаћање.

Сестре Черити оф Назарет које су имале 30 људи, биле су прве које су то стање покушале да поправе. Уз још два реда, Доминицана из Сент Кетрин и Сестре из Лорета организовале су молитву 2000. године како би се и званично испричале због робовласништва. 2012. године сестре Черити оф Назарет направиле су споменик на гробљу где су сахрањени многи робови. "Морамо знати ко су они били, знати њихова имена, њихову причу и учинити их видљивим", рекла је сестра Тереза Кнејбл. Розлин Чениер из Атланте сазнала је да су њезини преци били у "власништву" друштва Сејкред Харт, након што ју је назвала сестра Морин Ј. Чикне.

"Била сам зачуђена, и у шоку. Било је то јако емотивно", рекла је. Она сама веру не практикује већ годинама, али неки су њезини рођаци остали и даље верни. Чињеница да су часне сестре биле власнице њихових предака јако их је зачудила, али није пољуљала њихову веру. Те информације нису изненадиле оца Грегорија Ц. Чишолма, из жупе у Харлему. О тој је теми имао низ разговора, и то најчешће јако тешких и болних, али каже како је јако мало Афроамериканаца изненађено када чује о расизму међу клером.

Они старији још увек се сећају година сегрегације, а они млађи са расизмом су се сусрели и данас. "Ово све показује како нас је религија на неки начин изневјерила. То је тешко, али заправо је и добро. Начин је то на који наша црква мора бити обновљена", рекао је отац Чишолм задовољан тиме што се црква труди да призна своју прошлост.