ДАЈЕ се грађанству на знање: Архив Војводине из Новога Сада ускоро ће из пера вишег архивисте Љубице Будаћ објавити књигу о добошарима, прву не само у Војводини, него и у целој Србији.

Ауторка Будаћ и директор Архива Војводине др Небојша Кузмановић с поносом указују на ово јединствено издање јер, сва је прилика, биће то првенац на ову тему и у ширем региону. Издање ће садржати и кратак сажетак на енглеском језику.

- Припремајући књигу у последње две, три године, нисам наишла на податак да је монографија о добошарима објављена на некадашњем хабзбуршком и аустроугарском културном простору, где су постојали добошари - каже Љубица Будаћ, уз наду да ће њена књига "Даје се на знање. Јављено" постати извор за неке даље приче о добошарској служби.

Већ сам наслов подстиче машту читаоцу: добошар на сеоској или варошкој раскрсници громким гласом и ударцима о свој инструмент узвикује: "Даје се грађанству на знање!" На овај знак мештани се брзо окупљају како би саслушали најновије вести. Читање је добошар завршавао речју: "Јављено!" Ударивши неколико пута палицама у добош, затим би отишао на другу раскрсницу, где је такође имао штошта ново да јави.

Обавештења су добошари започињали речима: "Даје се на знање!" У Шајкашкој су неки добошари обичавали да узвикују: "Чујте и почујте!" "Сваком се јавља", "Сваком се газди даје на знање", а у време немачке окупације добошар је најављиван злогласним повиком: "Achtung, Achtung! Es wird bekannt gegeben!" (: "Пажња, пажња! Даје се на знање!).

Добошар у Кулпину 1956. / Фото Музеј Војводине


На 254 стране, књига Љубице Будаћ прати историјат добошара у Војводини. Истражујући, ауторка је открила да је добошарство у Кнежевини и Краљевини Србији уско повезано са војвођанским. Добошарска служба била је презапослена и у Србији, од Карађорђа и Првог српског устанка до 1918. године.

Добошари вуку корене из војних оркестара који су ове инструменте користили за сигнализацију и маршеве. Заправо, од 16. века први војни оркестар се остварује у Европи, у Хабзбуршкој монархији и бубањ улази у оркестар као инструмент. Из тог војног оркестра први упосленици у добошарској служби настали су 18. веку.

Љубица Будаћ, аутор књиге / Фото Д. Д.


Наиме, када су војвођанске области у саставу Аустроугарске ослобођене од Турака, а пошто је феудални систем замењен новим државним уређењем, на територији данашње Војводине створене су нове границе и жупаније, колонизовани су становници из Немачке и са других простора. Искрсло је питање ко ће бити комуникатор између власти и народа? Јер народ је тада био у 99,9 процената неписмен.

Први пут се добошарска служба у писаним изворима помиње у повељи Слободног краљевског града Новог Сада из 1748. Такође, у повељама слободних краљевских градова Сомбора (1749) и Суботице (1779) наводи се да је дужност Града да запосли добошара. У једном члану наведено је да добошар има задатке да обавештава грађанство у случају ратне узбуне и пожара, уручује пошиљке, али и да спрема службене просторије, преузме бригу о ложењу ватре, обавља посао ноћне страже и прати заробљенике на суд.

Добошар у Темерину 1955. / Фото Музеј Војводине


Добошари су добијали писане наредбе које је требало да прочитају народу, а ако нису били писмени, морали су да их науче наизуст. Тако беше све до почетка 20. века, када је испостављен обавезан услов да добошар мора да буде писмен човек.

У једном документу наводи се да је уз способност читања и писања, обавеза и да буде "туљив", односно "памтљив", како би без грешке упамтио текст. Морао је, притом, имати и јак, изражајан глас.

"Прави добошар мора имати таку гласину, да се онај на трећем рогљу мора ухватити за уши, да не оглуви. Нећу да буде после изговора: е, нисам чуо - е, добошар је нешто промукло мрмљао." - забележено је у часопису "Бранково коло".

Добошар Антон Раич испред Градске куће у Сомбору, прва половина 20. века


Пожељно је било да је добошар склон доскочицама, како би народ одвратио од негодовања и критике власти, што се неретко дешавало пошто добошар прочита најновије вести. Највећу пажњу народа убирао је добошар који је био толико сналажљив да наредбу преточи у стихове. Упркос многим талентима, добошар је био један од најниже рангираних и најмање плаћених службеника у вароши.

Почетком 70-их година 20. века добошаре су потиснули модерни медији и масовно описмењавање живља. Локалне вести и дневне новости почеле су да се емитују преко разгласних станица. На бандерама су инсталирани "трубасти" звучници преко којих су емитована саопштења, а недељом су се слушали фудбалски преноси, музика и говори Јосипа Броза Тита. Разгласне станице су монтиране дуж главних саобраћајница. Штампа, радио и телевизија ушли су у свако насељено место, сваку кућу. Власт је први пут могла без посредника да комуницира са становништвом.

Добошар са Потиске границе, прва половина 18. века


Добошари, ма како гласни и "туљиви" били, морали су да утихну и да се повуку у - историју.


Великокикиндски дистрикт моли наруџбу дрвеног добоша 1776. / Фото Историјски архив Кикинда



ЦИПЕЛЕ ЗА СВАТОВЕ ЧУВАТИ

МОКРИНСКИ добошар прочитао је пред окупљеном светином 30. септембра 1941. године наредбу која гласи:

"Пошто ђонова од коже нема у довољној количини, упозорава се грађанство да сваки по могућству штеди своје ципеле и да остави само за нарочите случајеве као за сватове, путовања и томе слично. У кући имају се употребити ципеле са дрвеним ђоновима или пак папуче, а у дворишту и за ружно време - кломпе." Годину касније, у ратним околностима, грађанству је дато на знање да "сваки онај ко има шљива мора кувати пекмез а не пећи ракију", те да се и од грожђа може кувати пекмез "који је врло хранљив."

Добошар чита заповести, прва половина 20. века


САМО ЧОКА ТРАДИЦИЈУ ЧУВА

ЈЕДИНА у Војводини, севернобанатска општина Чока, у 21. век ушла је са добошарима. И данас се улицама ове општине спорадично може чути звук добоша који најављује најважније локалне вести. Желећи да очува традицију добошарске службе, предузимљиво општинско руководство осмислило је Међународни фестивал добошара, који се одржава почетком октобра и постао је препознатљива туристичка манифестација.


БАТИНАЊЕ НА "ДЕРЕШУ"

У ДОКУМЕНТИМА из 18. века помиње се још једна, мало позната дужност добошара, учешће у процедури спровођења јавног кажњавања батинањем на "дерешу". Кажњавање је спровођено јавно, на тргу пред зградом магистрата, обично пазарним данима, када се у градовима окупљао већи број људи. Кажњавању су присуствовали шеф полиције, лекар, тамбур-добошар и батинаш.


ИМОВИНА "НА ДОБОШУ"

ОД средине 18. до друге половине 19. века добошари су имали важну улогу и при лицитацији имовине дужника. Уколико сељак, најчешће онај који је имао ситан посед, није успевао да скупи довољно средстава да измири дуг држави, добошар би му се појавио на прагу. Појава добошара значила је да ће бити прочитана објава о јавној продаји имања ради извршења судске наплате дуга. За имање које је на такав начин било изгубљено за власника, говорило се да је "отишло на добош."