ЈЕДНА од најтужнијих страница јасеновачке трагедије, поред лицитирања бројем жртава које траје готово 75 година, јесте и питање - зашто Јасеновац није ослобођен?

Вишедеценијска равнодушност највишег хрватског, српског и југословенског руководства према јасеновачком стратишту оставиће за собом несагледиве последице. Нарочито њихово неразумевање и несхватање да су Другим светским ратом и геноцидом над Србима у НДХ, па самим тим и постојањем овог логора, дубоко поремећени односи између два најбројнија народа Југославије, и да се они могу превазићи само суочавањем са истином, а не њеним игнорисањем. Све истине које се прећуте у временима која долазе постају отрови. И тај отров, на нашу несрећу, данас је вододелница између српског и хрватског народа, и погубно делује на екстремисте и политичаре који умањују или повећавају број српских жртава у "ендехазији", или пак доказују како је у Јасеновцу заправо био радни логор.

На питање зашто Јасеновац није ослобођен, поред десетине историјских књига, мемоара, зборника, сећања ратних команданата и преживелих логораша, с пуним правом можемо да констатујемо да засад нема правог научног и историографског одговора. Двојица врсних истраживача, Славко Одић и Славко Комарица, у књизи коју су управо назвали "Зашто Јасеновац није ослобођен", а која је објављена 1993. године, утврдили су да и поред повољних атмосферских услова и огромне војне надмоћи, од почетка 1945. па до краја рата, нема писаних трагова у архивама партизанских јединица, било каквог плана или идеје ослобађања овог логора или неког његовог дела.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ИСПЛИВАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЈАСЕНОВЦА: Спаљивали лешеве плашећи се истине

ВИШЕ од шест месеци после ослобађања Београда, 2. маја 1945, партизанске јединице су ушле у Јасеновац, и то тек пошто су га усташе мирно напустиле, после десетак дана систематског затирања трагова великог злочина. Од 22. априла до 1. маја 1945. до темеља су срушили јасеновачки логор и спалили архиву, рушили зграде, постројења и мучилишта у којима су убијали хиљаде и хиљаде никад не избројаних жртава, међу којима је највише било Срба, али и мноштво Јевреја, Рома и хрватских антифашиста. Два дана доцније, 4. маја, Генералштаб, тада већ Југославенске армије, саопштава да су припадници Првог батаљона Четврте српске бригаде 21. српске дивизије брзим продором на запад заузели и ослободили Јасеновац.

Оно што нису стигле да сруше усташе, урадила је тек успостављена комунистичка власт у Хрватској. Наложила је да се до темеља уклони зид око јасеновачког логора, поруше све стражарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери. Ускоро је срушена и цигларска пећ коју су усташе претвориле у крематоријум.

Трагова о јасеновачким злочинима, поготову о евентуалним одговорима на питање зашто су га партизани заобилазили, нема ни у најзначајнијим публикацијама које представљају званичну историју Народноослободилачког рата. У првом издању Војне енциклопедије из 1961, у којој су обрађене све теме и догађаји из рата, нема ни спомена о Јасеновацу. И у другом издању објављеном 11 година касније - 1972, не постоји ниједан податак о ослобађању логора и логораша.

Усташе брутално убијале Србе, Јевреје, Роме...

У ДВОТОМНОЈ едицији "Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945", која има 1.300 страница, јасеновачки логор спомиње се само једном, поводом офанзиве на Козару 1942. године: "Од око 50.000 становника, већином жена, деце и стараца... Један део је на зверски начин побијен, а остатак отеран у злогласни усташки логор у Јасеновцу."

У сабраним делима Јосипа Броза Тита, у 21. тому, Јасеновац је споменут четири пута, у објашњењу Титовог писма из Фоче 31. марта 1942. године, Оперативном штабу за Босанску Крајину откуцаном на писаћој машини. У пост- скриптуму ове директиве Броз је, зеленим мастилом, руком дописао: "Р. С. Испитајте могућност евентуалног напада на концентрацијски логор у Јасеновцу, где је било око 10.000 наших затвореника, а сада је остало свега још око 1.500 живих другова. Све остало су поубијали усташки бандити. Тај напад требало би организовати заједно са штабом из Хрватске, али тако да сигурно успије." Свој потпис је оверио печатом Врховног штаба. Међутим, у Титовој ратној архиви уопште нема докумената из којих би се могло видети да је он ту наредбу издао, или о томе бар обавестио штаб партизанских снага у Хрватској.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Тито прећутао злочине над Србима у Јасеновцу 

Шест месеци после Титове директиве штабу за Босанску Крајину, октобра 1942, двојица водећих крајишких команданата, Бошко Шиљеговић и Јосип Мажар Шоша, предложили су славонским бригадама да заједно нападну Јасеновац и Стару Градишку, али Славонци су тај предлог одбили. Одговорили су да те акције у том тренутку нису могуће и да ће то доћи у обзир мало касније. Ипак, до краја рата није више забележена ниједна слична иницијатива, иако је јасеновачки логор чувало само 1.500 усташа.

СЛАВКО Одић и Славко Комарица су утврдили да се у "Хронологији ослободилачког рата народа Југославије 1941-1945" на 1.265 страница енциклопедијског формата логор Јасеновац спомиње девет пута, и то углавном погрешно. "Први пут се под датумом 14. август 1941. погрешно констатује да је из Тузле усташка полиција почела депортацију Срба и Жидова у концентрациони логор Јасеновац, јер тај логор тада још није постојао. Затим се под пет различитих датума 1942. и 1944. године говори о испадима усташких јединица на ослобођеној територији око Јасеновца. Само се под два датума, 30. маја и 26. јуна 1944, говори о мањим акцијама јединица НОВ-а и ПОЈ-а на Сави у близини Јасеновца. Напокон, под датумом 30. април 1945. налазимо констатацију да су тог дана (што није точно!) дијелови 45. дивизије Југославенске армије (ЈА) ослободили Јасеновац. И то је све."

Усташе брутално убијале Србе, Јевреје, Роме...

За готово пола века бивствовања друге, Титове Југославије, организовано је на десетине симпозијума и округлих столова посвећених Јасеновцу. Од 1966, када је коначно откривен споменик, одржавани су у Јасеновцу скупови на којима су говорили челници Југославије, Хрватске, Босне и Херцеговине и лидери Савеза комуниста и Савеза бораца. На свим тим манифестацијама нико никад није споменуо "устанак логораша" 22. априла, а поготову зашто им није пружена помоћ споља. Питање зашто током целог рата ниједан штаб НОВ-а и ПОЈ-а није припремао и покушао акцију ослобађања јасеновачких логораша висило је у ваздуху. Али нико га није постављао.

ТОКОМ савезничких бомбардовања Југославије, у марту и априлу 1945. године, неколико пута је гађан Јасеновац. На списку циљева који је Генералштаб ЈА достављао савезницима нема овог логора, што значи да ове акције нису биле плод координираног плана, већ иницијативе самих пилота. Од бомбардовања су уништени многи објекти. Од преосталих логораша формиране су радне групе које су ископавале и уништавале лешеве ранијих жртава. Командант логора Макс Лубурић је наредио да се 21. априла ликвидира последња група од 700 жена. Истог дана су сви преживели мушкарци, а било их је 1.073, затворени у двоспратницу у источном делу логора. У ноћи између 21. и 22. априла, део логораша, знајући да ће наредног дана бити убијени, одлучио се на пробој. Преживело их је 106. Неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из дела логора Кожара. Од њих 176, спасло се само 11.

Спомен-подручје Јасеновац од 1966. до 1990. године посетило је неколико милиона људи. Најчешће су кустосима постављали питање да ли су партизани покушали напад на логор како би ослободили логораше. Добијали су одговор да се настојало пронаћи решење, да се и друг Тито стално интересовао за стање у јасеновачком логору, да су неприступачан терен (пруга Загреб-Београд), реке Сава, Уна, Велики Струг и неколико врло важних и јаких непријатељских упоришта у близини (Новска, Окучани, Банова Јаруга и друга), готово онемогућавали сваку већу акцију.

А шта документи кажу о Титовом интересовању за Јасеновац?

ЧЕТВРТОГ априла 1942. јавља Москви да се најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу... "Џелат Павелић је у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске", не помињући да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине.

Још нема одговора зашто партизани нису ослободили логор

Крајем 1942. "Борба", која је излазила у једном селу код Босанског Петровца, штампала је брошуру "Јасеновачки логор", која је откривала најстрашније злочине усташких зликоваца. Брошура је била направљена на основу потресних исказа десетак логораша из Јасеновца који су успели да побегну. Штампана је у 2.000 примерака, на шездесетак страница, омањег формата, а сведочења јасеновачких логораша приредио је крајишки новинар Никола Павлић.

Осам месеци после прве, Тито је у Москву крајем 1942. послао другу, последњу депешу, у којој је поменут логор смрти у Јасеновцу. Податак је утолико важнији ако се зна да је Москва већину Титових депеша објављивала преко совјетске радио-станице Слободна Југославија, једне од најјачих у Европи, а многе је својим разгранатим обавештајним каналима ширила по свету. У депеши је речено да усташки садизам иде тако далеко да су у Јасеновцу изградили ломачу и на њој спалили живе људе, а описани су и неки од најјезивијих усташких злочина. И у овој депеши није речено да Срби чине највећи број јасеновачких страдалника.

У Јасеновцу био једини дечји логор у време Другог светског рата

ГОШЊАК ПОДИГАО "КАМЕНИ ЦВЕТ"

ОДНОС према јасеновачком стратишту Срба може најпре и најбоље да се види из податка да је постојећи споменик жртвама једног од највећих концентрационих логора у Европи - "Камени цвет", вајара Богдана Богдановића, на једвите јаде подигнут тек почетком јула 1966. Идеји за подизање споменика упорно се супротстављао један од Титових најближих сарадника и његов интимни пријатељ, председник Сабора Хрватске Иван Крајачић. Одлука о подизању споменика донета је тек на интервенцију хрватског генерала, савезног секретара за народну одбрану Ивана Гошњака:

- Немојте тамо скривати усташке злочине - рекао је хрватском руководству. - Ако ви нећете да подигнете споменик, онда ће то учинити Армија и Федерација.

ХЕБРАНГ КОЧИО ПЛАН

ОД септембра 1942, ако не и раније, Тито и његови најближи сарадници практично су знали шта се дешава у Јасеновцу. О томе су их обавестили секретар Комунистичке партије Хрватске Андрија Хебранг и његов сарадник Младен Ивековић, које су усташе септембра 1942, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за ослобађање двојице усташких функционера. Када је 1948. откривена сарадња Хебранга са усташама, почела је да провејава теза да је он, у ствари, био човек који је кочио било који план за ослобођење логора смрти.


СУТРА: Зашто су хрватски комунисти до темеља порушили остатке логора