НИ све чари Града светлости, ни добро плаћен посао, ни родитељи који живе и раде у француској престоници, нису били довољно примамљиви разлози да Зоран Стојкић (37) остане у земљи Гала. "Село моје лепше од Париза" превагнуло је на његовој ваги важних животних одлука, онај тас на ком су били хектари плодне земље у родној Малој Јасикови код Зајечара и силна жеља да их претвори у воћњаке.

Оно што је тада замислио, Зоран је и остварио. Из Париза се вратио на дедовину и на обронцима Дели Јована, пре шест година засадио прва стабла дуње. Сада под овим воћем има плантаже на три хектара, а још двe су спремнe за нове саднице и то искључиво домаћих сорти - лесковачке дуње и врањског дуњца. Уз све то, Зоран је, како то домаћину и доликује, засновао породицу. У Малој Јасикови сада живи са супругом Благицом (28), сином Огњеном (6) и шестомесечном ћерком Даницом.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Хандке је од њих већ добио награду: Да ли још неко српско село има потпис нобеловца?

- Ниједног тренутка се нисам покајао што сам се пре шест и по година из Париза вратио у своје село - прича Зоран док нам с поносом показује дуње из свог воћњака. - Завршио сам Машинску школу у Бору и после неколико година трагања за послом у струци, отиснуо сам се, 2006. године, за родитељима у Француску. У Паризу сам се брзо запослио као грађевински радник и лепо сам зарађивао. Али, све ми је некако било скучено, био сам роботизован, нисам то више могао да издржим. Са супругом која је, такође, била са мном пет месеци, "пресекао" сам, и одлучили смо да се вратимо. Да заједно покушамо да остваримо мој сан о великим воћњацима.

Нису се Зоран и Благица уплашили великих и вишегодишњих изазова који су им у Малој Јасикови тек предстојали. Стрпљиво, редом, почели су на 20 ари, обављајући све важне послове неопходне за подизање воћњака. Купили су трактор, подривач, фрезу пипалицу... Ове године су, захваљујући врло повољном кредиту који су добили уз помоћ једног великог српског предузећа, набавили и атомизер од 1.000 литара и добили бесплатне нове саднице за површину од два хектара.

- Сад сам свој на своме и радујем се сваком новом јутру и дану, јер видим плодове супругиног и свог рада - задовољно говори Зоран. - Прошле године су стигли и први приноси, вагон са три хектара, а ове очекујем три вагона. Из године у годину род ће бити све већи, јер дуња тек са три године даје први род, са четири-пет се очекује бољи, а у 10. години је у пуном роду. Мој воћњак је још млад и, боже здравља, тек ћемо да се радујемо његовим плодовима. Предстоји нам да завршимо послове око наводњавања и да на још 50 ари подигнемо један огледни, густ засад.


Прича нам наш саговорник да одлука да узгаја баш дуње није била нимало случајна.

- Србија је највећи произвођач дуња у Европи - каже Зоран. - За њом је увек велика потражња на тржишту, увек је дефицитарна и досад није било проблема са откупом по повољним ценама. Клима је, такође, овде подно Дели Јована, идеална за дуњу. Чак јој пријају и овдашњи летњи ветрови. Осим тога, дуња је лака за одржавање и узгој, а за бербу ми не треба много људи. Мора се само пажљиво брати јер су плодови осетљиви на притисак. Прошле године смо сав род брали супруга и ја, а ове године требаће нам и радник, јер супруга због бебе, ове године неће моћи много да ради у воћњаку.

Док нам је показивао своје воћњаке, Зоран није скидао осмех с лица који је јасно одражавaо задовољство с којим обаваља посао који је изабрао и у ком види, како каже, стабилну будућност за своју породицу:

- Сад једва чекам јесење дане бербе. То су они дани и тренуци када ми срце, чини ми се, од среће брже куца, као да ће да искочи из груди. Нема, верујте ми, богатијег човека од оног који ради посао који воли, ма шта то било. У сваком другом случају човек је робот који механички ради задате послове. То сам окусио и није ми се допало. Зато сам овде на мојој земљи, у мојој Србији за коју дубоко верујем да је земља пољопривреде.


И ДЕЦА ВОЋАРИ

ВОЛЕО бих да, кад стасају, Огњен и Даница наставе ово што смо започели - каже наш саговорник. - Децу, међутим, не можете условљавати, али остаје право да се надамо и да их усмеравамо. Син већ зна како се дуње саде, да је у сваком трећем реду свака трећа садница врањски дуњац, а остале у лесковачке дуње. Зна још много детаља, видим да ужива када је с нама у воћњаку, а видећемо да ли ће време испунити наша очекивања.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: "ЈОШ УВЕК ОРЕМО СВЕ НАШЕ ЊИВЕ": Овај човек је написао речи на Зејтинлику које су одушевиле Србију (ФОТО)

ПРОИЗВОДИ УМЕСТО СИРОВИНА

ШЉИВУ нисам заборавио, то је у Србији немогуће - каже Зоран Стојкић. - Планирам да три сорте засадим на једном хектару. Имам казан, пекао бих ракију и од шљива и од дуња. Желим, да у будућности тржишту понудим финални производ, попут ракије и других продуката од обе врсте воћа. То је, наравно, много исплативије од продаје сировине. Но, идемо полако, корак по корак, па ће доћи време и за продају финалних производа.